Софтверска фирма, саоснивачи смо били Болди и ја, 1989. Стварни оснивачи су били ссој и студентска. Једни из политичких разлога, јер им је био већ пун курац да се баве организацијом радне акције, омладинске забаве и културе и да буду споредни играч у свему, а видећи куд је држава кренула, дај да радимо нешто озбиљно, да оснивамо омладинске фирме. Једну су већ основали, неки машински пројектни биро, који је и био прилично успешан (касније претворени у деоничко друштво, тренутно у ликвидацији, са шесторо запослених). ДБА је био други пројекат, а за финансирање су се ослонили на лову од нафтне ренте, бар оног дела који остаје општини, а која је стајала годинама неискоришћена. Ови други су исто имали неки вишак пара, јер су узимали ушур од свог тог омладинског а неопорезованог рада, то што су студенти и средњошколци ишли да истоварају вагоне, косе траву и перу прозоре, а они су исто попиздели што им сваке године дођу из комитета и кажу у који спортски клуб да туре те паре. Е не, зајеби, доста сте ви вечеравали у клупским кафанама од тих пара, хоћемо да урадимо нешто озбиљно. Наравно, ни све те паре заједно нису биле довољно, па сам, пишући елаборат о оснивању, додао и клаузулу „а недостајућа средства ће фирма обезбедити сопственим радом“, што је ладно прошло, и штавише испало самоиспуњујуће предсказање.
Доста историје има записано овде. Врло успешна, са муштеријама по целој Србији, од мађарске границе, Сомбора и Чоке, све до Пријепоља, па од Вршца на истоку до, неким чудом, Сиска. Велика програмерска зајебанција и леп живот све до јесени оне луде 1993. кад је пукла тиква.
Првобитно користили две собе у Дому омладине, па две веће у студентској задрузи, а онда купили простор у подземљу испод трга што спаја мост и главни сокак, испред сдк.
Првобитни тим, скупљен првог месеца, смо били нас двојица, па Сале, Блажа, Брата, Грги, Нена. До краја те прве године су дошли још Милка, Рале, Градек, Фефи, Кечига и Штева. Остало је тако до 1993. а онда је постало занимљиво.
Беше тада (око 1990. али се односило на 1988.) речено да су три директора много допринели развоју информатике у граду - Жића, Биг Ћале и директор металског Комбината, што нису дозволили својим програмерским тимовима да изађу на тржиште и опслужују и друге оуре, „неће се нико [неоправдано] богатити док сам ја ту“, па су им најбољи програмери збрисали у ДБА. Наредних година, том се списку придружио прво Сале (прво жена му, па тако и он) кад је изазвао издвајање нас двојице у Аваи, а касније и Болди, кад је довео дотле да сам опет постао гастарбајтер, и да се издвојио ЈуеСКру. Поприлична генеалогија.