Неки тип (у ствари, дође Попу зет) решио да прави конкуренцију месном недељнику. Исфинансирао чак седам бројева, а ДБА је био техничка подршка, односно ја сам био. Лист је излазио на осам страна новинског формата, Вентура је радила прековремено, а ја сам се шест или седам пута заредом дружио са новинарима од недеље поподне до понедељка ујутро. Колико год да се уштосимо, и да процес иде брже и лакше него раније, опет смо остајали да попијемо прву кафу кад дође Милка да је скува.
Оно, остајали смо на крају глодур и ја, остали би се разишли можда сат-два раније. Десило се у, ваљда, претпоследњем броју да смо већ знали где можемо да очекујемо грешке у куцању, па смо по трипут читали те текстове (а остале двапут), и на крају нисмо могли да нађемо више ниједну. Да ли смо обневидели већ или их стварно није било, свеједно, закључили смо да је текст чист. Оставили смо на столу нулту излепљену верзију слога и одштампали главну и саставили и њу. Пошто ласер не може веће од А4, Вентура би то штампала на више листова са извесним преклопом, па би се то секло, лепило и тако залепљено би газда покупио, кад дође у 6:30, и однео у Београд да се то одштампа у Борби.
Око 7 почне да долази друштво, онај нулти примерак и даље на средњем столу, и Грги с врата примети опаку грешку у куцању... у наслову неког текста на првој страни. Текстови су можда били чисти...
Пошто се све и даље радило под ДОСом, називи фајлова су били у 8.3 формату, па је текст за "кутак за риболовце" био у фајлу kuzari.txt... већ од трећег броја смо се у редакцији ословљавали са "где сте, кузари".
Политичка ситуација се, најблаже речено, згушњавала. Онај путујући циркус, где су се председници република састајали час код овог час код оног и као договарали како да среде федерацију на опште задовољство, је видно одлазио у три пизде материне, а провокације су се множиле, нарочито између Србије и Хрватске. Стекао сам утисак да су то радили по договору, набацивали једни другима лопту. Например (не знам тачно кад али вероватно у пролеће или још зимус) најзад угледам филм титлован ћирилицом. То никад није било, ћирилица се појављивала веома ретко, чак је шпица за пренос Вуковог сабора ишла латиницом, а титлови на ћирилици ама никад нису постојали. Е сад се појаве, али у неком гусарском филму који се емитује за цело сх подручје. Значи, ајд мало да га шукнемо Хрватима. Онда се телевизија Загреб (можда већ преименована у ХРТ) извињава својим гледаоцима што су видели ћирилицу на својим екранима, да га шукну Србима. Да не спомињем на шта су личиле фудбалске утакмице, нисам никад био тамо али сам се наслушао прича.
И онда једном пред састанак редакције, сретнемо се напољу на паркингу и полако идемо унутра... и кажем да нема шансе да могу да наизмишљају толико срања, колико само призор пролећа око мене може да ми развеје. Јепте се ви са том вашом политиком, мени је лепо јер је пролеће.
Из редакције већину нисам видео никад ни пре ни после. Једног момка сам виђао неких пет година касније на демонстрацијама; један други је после био суоснивач и на крају последњи власник у КомпуВизу; једна новинарка је била учествовала још у оном туристичком водичу (види 04-X-1989.).
Негде током тог периода смо Грги и ја неколико пута ишли у Кикинду, јер су се тамо намножиле муштерије. Неко из неке друштвене фирме, која нам је већ била муштерија, је основао са још једним ортаком трговинску фирму, која се састојала од две канцеларије, три телефона и два рачунара, 286, један са сивим и један са жутим (ака ћилибарским) монитором. Ко је возио до тамо седа за машину са жутим, јер тај толико замара очи да је боље да назад вози онај други, нема везе што има само 50км.
Друштвене фирме нису хтеле да имају посла са приватницима - делом из политичких разлога, још смо некако социјалистичка земља, а делом зато што су знали с ким би имали посла, то су већином исте јајаре као и они сами, осим што су успели да опљачкају свој ооур или шта већ, упропасте га и онда откупе за износ опљачкане лове. Ова двојица ортака су изгледа кренули скромно, тако рећи од ничега, продајући робу коју им је неко обећао, па би добављаче исплаћивали чим купац уплати. За пар месеци су ухватили довољно разлике да, ето, имају за кирију и рачунаре и ваљда неку рибу да им уноси податке.
Да би имали лакши пролаз до друштвених фирми, назвали су се „24. фебруар“, што није био никакав датум из народноослободилачке борбе, то је био датум из ове године, кад су се основали. Пошто је тај обичај да се фирма зове по датуму био чист соцреализам, бар дотле, а нико није смео да призна да не зна шта се то важно десило тог дана по ком се зове фирма, подразумевало се да су друштвена фирма, и то им је отворило неколико врата која би иначе остала затворена.
Ортаци су, наравно, били поприлични Босанчероси, и већ око нашег другог доласка одвуче ме један у другу просторију, да му нешто објасним. Каже мути нешто ортак и он се спрема да растави фирму на две, па ком опанци ком обојци. Е сад, ако ја сутра будем нова фирма, шта ми треба од програма. Па, реко, ако сте трговина, треба робно књиговодство, и онда оно што свакој фирми треба, главна књига. Погледа ме озбиљно, па покаже на полицу: „Гледај, имам овде брдо књига. Која ми је главна?“.
Не знам шта је било после. А штета, били су на најбољем месту, у оној улици на ободу центра где су се крошње саставиле пре пар деценија и не мисле да пусте неко сунце да ту греје кола.
Ишли смо у ово време често још северније, према Чоци и Кнежевцу, јер смо тамо наватали нешто муштерија. Било је ваљда неког посла са месокомбинатом тамо, ал' више са две екипе које су се издвојиле оданде. Један је био неки Шаца Унимакс (или како му се већ звала фирма), који је имао кланицу у једном селу, магацин у другом (али преко Тисе), а после и избачено одељење у Сегедину. Тај је био испрва неповерљив нешто, ал' смо га разоружали већ на први сусрет, кад смо ишли код њега кући, па сам с капије питао „оће л' кера?“, онако чисто старобанатски... јер не би ми се рекло по коси и бради да бих могао бити такав, а ни Грги баш није био глатко обријан, мислим да је тада већ и он био брадоња. Код тог лика сам први (и засад једини) пут јео коњске кобасице. Малко слади, ал' уопште није лоше.
Друго је била фирма Мафиа, скраћеница од имена тројице ортака, Маћаша, Фиће и Андраша, који су сви били нешто у том Комбинату (чак су нас и водили на ручак у подрум у замку где је било седиште тог Комбината, добра рибља чорба била), па онда кренули у приватлук. Објашњавали су ми како ради дисконт... каже, „повучеш црту овако преко собе, и почнеш да водиш робу која је са ове стране да припада дисконту, а с оне стране не. И онда зависи коме продајеш, под којим условима, те тако можеш некад да изврдаш овај порез некад онај, а све легално, па му продајеш из овог ћошка или оног“. Кренули су и у некакву производњу, почели да праве облатне и отворили и пржионицу кафе. Тих пржионица се намножило баш, нема где их није било (пар година касније ће бити једна у кући где је, више година касније, била детелина), мало мало па на сокаку лепо замирише... Објаснили су ми да је сирова кафа најбоља роба, не буђави, трпи и влагу, не захтева неко посебно складиштење, може да стоји неограничено, и држи цену. Прц је у томе што треба познавати сорте, јер има три врсте кафе - јужноамеричка, она бразилска или колумбијска у ствари, минас, па онда афричка робуста и индијска, и свака нечим доприноси укусу и доживљају. Нешто ту даје укус и мирис, нешто јачину, нешто пену... И ту се наши новопечени трговци зајебу и купе чисту колумбијску, та је најбоља, све прва класа, и оде мас у пропас, није то то, јер фали све остало. Други купе све што треба али трећу класу јер овде можеш продати било шта само да је јефтино, и опет се и ти зајебу. Јер, јесте, можеш ти овде продати свакојако срање у скоро свакој врсти робе, али за кафу па ваљда нема размаженијих од нас. Можемо јести сплачине и возити се у крнтијама, али кафа мора бити добро одабрана мешавина и искључиво прва лига, мање од тога овде не пролази. Многи су трговци пропали на томе.
Имали су и причу из тог Комбината, о чувеној паштети од јаребице. Пита неко
- јел' то стварно паштета само од јаребице?
- ма јок, има и говедине.
- па колико има говедине?
- пола
- оно, од сто кила педесет-педесет?
- не на кило, на комад, једна јаребица један бик.
- па одакле вам јаребица?
- пролети понекад кроз кланицу, па ако успемо да је ухватимо...
Друга причица је о свечаној сали, оно за приредбе, биоскопске представе и велике састанке. Поставили и ново осветљење, све сам неон, и једна цев неће па неће. Мењали цев пешес пута, мењали стартер, неће, иако исте цеви и исти стартери другде лепо раде. Наиђе неки старији мајстор и каже да ће да им то среди, ал' прво да обећају гајбу пива и да им не каже у чему је фора, док буде поправљао сви напоље. Учине тако, и тек кад се попило пола те гајбе, рекао је у чему је фора - скратио је кабл од напајања за пар милиметара. Јер утрефи се некад тако да се направи стојећи талас, и да баш цев буде стално у дољи тог таласа. Промениш дужину кабла и доља буде негде другде, или талас више није стојећи.
Тих месеци смо често ишли и у Драгомирово, што је било замало успут кад се иде у тај крај, у фирму Први полет. То је једна од двеста таквих трговачких фирми, изгледа доста озбиљна, лик је срушио ваљда шталу и сазидао огроман магацин на два спрата, а изнад тога још један низ просторија где је сместио управу фирме, и, наравно, и рачунаре. Поврх тога, у приземљу, са улице, је имао и књижару, и чак је издавао и књижевни часопис, назван слично самој фирми. Радило је, зујало, и требало им је доста софтвера. Моја је било ваљда главна књига са аналитиком, а Грги је држао робно, што ми је помало без везе, јер сам ја радио у трговини пре овог, ваљда би требало да знам то робно књиговодство, ал' ту су се појавиле и разне нивелације и којешта, тако да је испало овако. Добили смо и две клинке које ће те наше апликације да користе, неку Владиславу и Марину, обе не згодне него бомбонице. с тим што је ова прва, додељена Гргију, говорила нешто хуњкаво, кроз нос, и баш кварила утисак. Марина, пак, је имала обичај да се наклати на свој крај стола, села би с моје леве стране, уза зид, спустила главу скроз на сто, и одатле би гледала шта радим. Наводно је завршила, или скоро завршила, ону вишу учитељску, да буде васпитачица ваљда, од чега сад већ леба нема, то се не проширује, једино да чека да се нека таква пензионише а да не ускочи неко са везом. А то што ме тако посматрала, па није баш да сам постао рок звезда и да сам скроз навикао, ал' није ни да је прва, имао сам таквих испотиха обожаватељки и одавно научио да не обраћам пажњу. Поготово што су већином биле бар десетак година старије од мене.
Овде је, међутим, мирисало на... хм, Грги неожењен... а ове две једном намоле газду, кад смо баш заглавили и остали до касно поподне, да нас части ручком у месном ресторану. Село је повеће, има и нешто индустрије, чак и месног хардвераша, и ресторан је био баш на нивоу. Постало је очигледно да је Грги, као неожењен, виђен као кандидат... Ал' ништа од тога. Ручали, захвалили се, разлаз. Та уњкава се убрзо удала, следећи пут смо видели и фотке са венчања, и чак смо добили и по парче торте.
11-VI-2021 - 18-V-2026