Ако могу ћевапчићи и ћуфте да имају чланак, пљеска није ништа мање заслужна. У ствари се зове пљескавица, јер се месо обликује међу длановима, као за аплауз.
Кад објашњавам странцима шта је то, обично иде „као хамбургер, само што није - месо мора да је мешано јунеће и свињско, и мора да има сецканог лука“. Како се оно премишљао онај пајкан док је развлачио фацу неком демонстранту, „Јебо Београд, овде су жене без морала, пљескавице без лука, враћам се у Мрчајевце“. Јер брзождерима је компликовано да држе и просту смесу за хамбургере и ову за пљеске, него држе само ову прву, лакше се прави, а продају под оним називом који муштерија каже. Такви би брзо изашли на лош глас, али их има довољно на добрим локацијама где глас не значи много, увек наиђу нови или они којима је свеједно, а таквих бива доста.
Традиционално је једини прилог био сецкани лук, то је салата. Но, још од времена кад је ДБА био у Дому омладине, навикао сам се на савремене брзождере, где су месо и сомун (мада је то пре лепиња, сомун је величине пице) обавезни део, а остало кажеш шта да ти стави. Тренутно (2024.) је стандардни списак прилога кечап, мајонез, сенф, урнебес, павлака (кисела), купус, лук, зелена салата, парадајз, краставци (свежи и кисели), туцана љута паприка. Понегде има још понешто. Прилози се не наплаћују, осим понегде кајмак. Помфрит, ако неко хоће, је засебан, не иде у лепињу.
По садашњој номенклатури, постоје ђачка од 100г меса (живе ваге, изгуби око 20% на роштиљу), мала од 150, средња од 200 и велика од 250. Лесковачка (са додатном љутом паприком у смеси) је стандардно 250.
Добри киосци роштиљају на ћумур, како и треба. Има другоразредних, који то раде на плочи, коју греју на струју или гас. Плочу обично обилато наливају јестивим уљем, на шта се познаваоци, по правилу, гаде.
10-IX-2024 - 15-IV-2026