04-VIII-1992.

Намештај за нови простор је требало да стигне око 14:00. Испало је да једини идем кући на ту страну, тј сви остали су нашли разлог да буду негде другде, а требало је да сретнем неког лика што је имао програм за распоред часова. Па сам договорио да се нађемо тамо и тада, и он ми се невољно придружио да однесемо намештај доле. Срећом, наниже. Било је вруће и спарно, ал' смо на крају бар могли да седимо у хладовини кад смо завршили. Баш би добро легло пиће, да га је било.

Сутрадан (тј. петог), расправљам на сезаму са својим председником владе (оне бајаги Владе Цивилизације...):

Било би поучно да чујемо који су то случајеви но, без разлике, бојим се да недовољно схватамо да се до правог успеха ипак долази

Па рецимо, оснивање фирме у сред јогурт револуције, и то уз брк локалном монополисти са добрим везама у комитету (јесен/зима 88/89). Прве две године смо свака три месеца чули по неки трач да ћемо пропасти у року од две недеље. Сад је нешто проредило, већ се бринем.

заљубљености о сензацији и доброј вили. У пракси, на жалост,

То су фантазије и то нема дубљег корена. Погледај све могуће бајке у којима се испуњавају жеље. Свака испуњена жеља носи са собом скривени зајеб. Свима је јасно да мора да се рмбачи - али од рмбачења се не ствара лепа вербална (орална?) литература, то нису никакве легенде. Зато се не вуку приче о малим црнцима који су све то изнели на леђима, него о јајарама које су успеле преко ноћи, ојадивши овог или оног. Ту и тамо понеко поштен осване богат; о изузецима који јачају правила смо расправили зимус.

Оно што није у менталитету, је да човек који запне и полако се нафатира неће отићи у кафану да се к*рчи, јер то није лака лова ("како дошло - тако прошло"), он чак врло вероватно неће ни отићи у кафану, јер ће му тамо неки јебиветар тражити на зајам.

Мислим да сам овде наслагао довољно идеја из народног мишљења, које су ми саме однекуд испливале док сам ово писао (врућина је па добро да се скупило и оволико). Хоћу рећи да се о _раду_ и томе како се код нас схвата у последње време може лако стећи страобална количина погрешних утисака. Једна је ствар што је систем тако постављен да се не исплати радити, а друга што има довољно људи који знају зашто и како треба. Трећа је - зашто онда не раде? То је већ питање мотивације, организације, политичког и економског система...

Осмог, наставак...

Нисам рекао да су Амери глупи. Оно што сам набројао могло би да се схвати као глупост у том смислу што су себи форсирано таманили вијуге које служе за било шта друго осим прављења пара. Дакле, они праве лову, и имају све што уз лову иде - али за остало су кратки. Зато их и препишавају Јапанци, јер праве лову још боље, али имају и културу и традицију, дакле ширину и припадајуће вијуге.

Неко ових дана написа овде да ће Амери, и цео запад уосталом, кроз коју деценију бити у релативном чабру, кад престане прилив мозгова са истока, и покаже се колико им је слабо основно образовање, а богами и средње. Они су шупљи и необразовани (опет причам о просеку), а нобеловце праве у оним гранама у којима истраживање кошта _дебело_. С друге стране, требало би погледати колико има дошљака у истраживачким тимовима чији шефови убадају Нобелове награде. А Руси су препишали Амере по образовању, и то добро. Чак су то својевремено и Амери признали, па су онда били кренули да реформишу своје школство, али то није доносило лову одмах и добрим делом је потрто следећом реформом.

На страну то што сам у овој расправи заузео бусију против Амера, па се осећам дужним да је држим и кад нисам баш сасвим у праву (као што иначе јесам :), али мислим да је ово једно од кључних питања. Једна од ствари која је требало да буде негде у основним поставкама (теоријског) социјализма, и која је у основи попалила масе на револуцију, је право сваког човека на личну срећу. А негде у основама америчког сна стоји "pursuit of happiness", ни мање ни више.

Тачка у којој се удаљавам од Амера је тамо где они почињу да натурају модел за испуњење те потраге за срећом, где, попут овостраних усрећитеља човечанства, натурају своје начине за "како да урадите то_и_то да бисте постигли то_и_то". Чак су многе ствари које "треба постићи" њихов изум и ником нормалном пре тога није падало на памет да им тежи. Са оноликом ловом као залеђем, они су вероватно успели да наметну свету неке своје навике, заменивши или истиснувши у неким земљама неке много боље и/или паметније навике. Ја се држим неке политике цветања сто цветова (све што ти расте и треба да ти расте), али њихово преплављивање света неком новом глупошћу сваких пар месеци је у том смислу врло жилав коров, који цвета ли цвета и дави неко лепше цвеће.

Лепо је од њих што су развили сто добрих вицева о глупим фарбаним плавушама, али оне су управо њихов изум, као што је њихова општа структура бензинске пумпе, биоскопа, жуте штампе... неки филмски жанрови су потпуно потиснути, јер не пролазе код њих, итд, итд. Например, у цртаном филму, који би могао бити уметност над уметностима, какве су му могућности, не пролази ништа осим чисто америчких жанрова: бесомучних макљажа а ла Том и Џери, и целовечерњих бајки. Ах, да, постоји још један жанр у цртаћу: стрип који се мрда двадесет минута недељно.

Е сад, шта су то наше вредности: оно што се прво примети, то је комуникација која код нас постоји међу непознатим људима на једној страни, и међу комшијама, не неком још вишем нивоу. У Швабији сам укапирао да они држе џукце зато да би имали разлог да попричају са комшијама, иначе би били чудни (!?). Код нас вам не треба џукац - са (скоро) сваким може да се разговара, без икаквог великог повода.

Што реко један кад је дошао из Швабије, "јес да они имају лову, ал ми живимо".

Следеће недеље смо Грги и ја били ДБА, јер су сви остали били на летовању. Имали смо четири југа да бирамо, или је већ било пет. Проблем је био где наћи бензин.

Ту негде је Сале дошао на идеју да нам треба двадесет телефонских линија, све у нади да ће искамчити бар шест, да смањимо трошак за бензин. Јесу то југићи и мало троше, ал' накупи се. Те цимне он оног инжењера Арсенића, у ствари Болдијевог знанца, који је у пошти био некакав шеф од телефоније за општину, а овај ће „с ти луд ил ти ноге смрде? Па сад да ме питаш да ли у Зрењанину пада киша, ја не бих смео да погледам кроз прозор, него бих морао да зовем Београд да их питам да ли у Зрењанину пада киша. А ти ми тражиш дваес линија...“. Те смо остали на две линије, не знам да ли смо икад добили трећу. И овако је модемисање помагало доста, трошак за телефон би излазио једнак трошку за бензин.

Шеснаестог, написах на сезаму

"Пропустили смо шансу да убодемо једну пивару, јер смо тражили _паре_ за софтвер и хардвер. Конкуренти су пристали да буду исплаћени са пет тона пива. Ал ће то да буде софтвер... (не знам ко је добио, тако да ово није на рачун конкуренције :), нарочито ако су добили предујам."

Двајстрећег:

у једној великој војвођанској фирми седе главешине и бистре биланс успеха. После једно пола сата, неко се запита да ли је исказан у новим или старим динарима. Требало им је још пола сата да _то_ расправе.

Двајсосмог:

"А ајде нека ови овде лепо објасне шта се догађа са, например, цигаретама. Лова од пореза на дуван је најслађи залогај сваке државе, а у овој држави, која је напокон (поново) измислила финансијску полицију, дуванску мафију нико ни не помишља да потера. Док су Руси, Румуни и Пољаци царевали бувљацима, пандури су их разјуривали бар једном у десет дана. Ови тргују на улицама, зеленим пијацама, било где, и то не више шверцоване македонске цигаре, него нишке, које покупују у киоску чим стигну.

Ја сам прво шизнуо кад сам видео да приватне трафике продају по максимум две или три кутије (који су то приватни трговци кад имају соцреалистички 'све на бонове' поглед на посао), а онда сам укапирао да покушавају да заштите нормалне муштерије.

ВашПост тврди да су црноберзијанске мафије састављене махом од 'заслужних криминалаца - ветерана из рата' и да их зато Злоба мази (иначе би се окренули против њега :> ). Има ли неко боље објашњење?

П.С. Ја сам се, иначе снашао. После петнаест година одашиљања позитивних вибрација према северном крају града, успео сам оф лајн да убедим дуванску индустрију зрењанин да почне да продаје дуван за завијање. Није лош. Има неко неку добру везу? Једина (колико знам) фабрика цигарет папира нам је остала у Ријеци ;(."


Спомиње се: Александар Расков (Сале), Болдижар Барваи (Болди), ДБА, југо, сезам, Ференц Герег (Грги), на енглеском

28-VIII-2011 - 16-V-2026