Историја би могла да установи да је ово било неки дан пре или касније, али ја се сећам да је била последња субота у јуну. Дан пре проглашења независности Словеније, најављене пре неки дан. Од сутра званично. Или можда не - још је чланица федерације, а савезни устав не омогућава сецесију, осим можда уз консензус осталих.
Седео сам то вече опет за неком Акротеховом машином, вероватно неким 286 на 16 мегахерца са херкулес црнобелом картицом и простим монитором од ваљда 14 цоли, радио нешто, слушао радио Нови Сад. Пред поноћ Вита Симурдић или Јован В Николић пусти Томажа Домицеља и "Влак на југ", где рефрен гласи
"zdravo, Jugoslavija, kako si / zakaj se delaš da me ne poznaš"
Што је стара песма Арлоа Гатрија, само је текст скроз другачији. И знао сам тај текст од пре, то је гастарбајтерска песма. Али сад има сасвим друго значење. А Томаж ће коју годину касније још једном изменити текст, где ће бити "zdaj se delam da te ne poznam".
А у пичку материну. А волео сам ову земљу.
То вече сам слагао опет неке текстове у Вентури за тај специјалистички рад. У Вентури са њеним ГЕМом, верзија за Пенџерија још није била спремна.
Некако у ово време смо из ДБА навалили на Жабаљ. Био је тамо неки момак, књиговођа а крупајлија, што ми је деловало несложиво али ето, који је водио књиге на нашем софтверу, а успут нам доводио и разне муштерије из места - трговинско, неку фирмицу што је основала њихова студентска, правили су вентилаторе, млин, и још понеку ситну трговачку фирму. Мој је био млин, тамо је за мене била задужена једна баш згодна плавуша, нешто саката, шантала је поприлично. Добро смо се слагали тих пешес пута што сам био тамо.
Једном смо однели опет неку од машина оног Саве Брандића, и наравно, модем су узели тек следећи пут. Пошто сам ја брзо завршио свој део (онај збир пореза који сам чувао у табели SumPor.dbf, ал је свеједно исписивано великим словима па већ августа нисам знао шта ми је тај сумпор...), падне на мене да инсталишем модем. Срећом, имали су ваљан РЈ-11 прикључак па нисам морао да маказицама издвајам две жице и везујем их у ону класичну утичницу, него је сва мука била да се завучем под сто, ушрафим модем и убодем кабл. Док сам тако био под столом, пита једна од госпођа, „мајсторе, може кафица“ „без шећера, увек може!“... и наставим да радим. Кад је донела кафу, већ сам био за тастатуром и испробавао везу са фирмом (шифру сам знао напамет, знам је и сад, 11 почетних слова наших имена, отприлике по редоследу доласка у фирму), кад она спушта шољицу на сто и „јао професоре ја нисам знала, ја се извињавам...“. Шта би? Па, Грги јој је шануо да нисам никакав мајстор него математичар, професор...
Одведу нас на ручак, ал' не у „Одисеју“ (били смо и тамо, лепо место али грозан одјек, не може да се разговара) него у неку рупу у неком сокаку, ближе млину. Одлична рибља чорба, а и риба... Таман смо навалили на рибу, кад долази неки чича од другог стола, каже „извинте нисам могао да не чујем, ви сте из Зрењанина... и ја сам, имам овде бурегџијску радњу, и ето лепо ми је и посо добро иде и све је то лепо, ал' мене тако вуче тај Зрењанин...“. И крене да распаљује своју носталгију. Брата, Грги и ја се само згледамо, ал' нисмо коментарисали док нисмо сели у кола. Јеботе, носталгија, па имаш 20км, седи на бицикл и дођи у родни крај, науживај се па се врати да вечераш, можеш тако сваки дан...
8-I-2010 - 16-VII-2026