Међу првим муштеријама ДБА је био неки млин, у селу близу румунске границе. Пазарили су неколико апликација, али главно је било да имају плате. Био сам тамо први пут, инсталисао којешта од алата што смо имали, али саме апликације нисмо могли јер... све су биле запаковане програмом пкарк, и испоставило се да на свих двадесетак дискета што смо понели нигде нема унарк, тј немамо чиме да то распакујемо. Још није постојао пкзип, то се појавило тек крајем године.
Сутрадан је опет отишла екипа, без мене, али су после испричали како је то прошло, надугачко и нашироко, и отприлике ову верзију приче сам после чуо бар тридесет пута, од чега бар десет пута из својих уста.
Плате су морале да се ураде тог дана, јер се сутра мењао пропис и ем би морали да раде пола испочетка, ем би добили мање, јер свака таква измена прописа је у ствари била ново ограничење. Она логика да се „нико неће (неоправдано) обогатити док сам ја ту“ је увелико постала државна политика, кресање потрошње је увек прво кретало од плата, тада званих лични доходак. Често не би стигло даље од тога.
Па је Брата инсталисао апликацију, па су унели раднике и њихове матичне податке, па су унели табелу доприноса и жиро рачуна код сдк на које се они уплаћују (што је можда он већ имао у табели из претходне фирме или од претходне муштерије), па укуцавали осмице, тј радне сате. Док је то трајало, једна од радница би сваки час опомињала „шефе, вади миша“. Тип се правио да је не чује, културан човек и не би да га вади на јавном месту пред свима.
Кад је требало да се све одштампа и носи у сдк, испоставило се да је миш већ прегризао неки кабл у штампачу. Растелефонирали су се по комшилуку и једва на шестом месту нашли ко би могао да им позајми штампач. За дивно чудо, успели су да све одштампају и плата је прошла. Фразу „прошла плата“ смо чули сто пута, значила је да је обрачун плате тачан до у пару, сви порези и доприноси и самодоприноси су исправно израчунати и попуњени, све се слаже и сдк одобрава исплату. Бивало је и да не прође, па се радило поново и штампало све испочетка и носило поново на контролу. Некад би та исправка прошла истог дана, некад би плате касниле по два-три дана само због грешке у обрачуну. Најгора варијанта би била да се због тог кашњења промаши рок докле важи стари пропис, па онда Јово наново.
Ако изузмем оно полугодиште са кифлама од соје и јогуртом за ужину у основној, нисам никако имао навику да једем било шта између доручка и ручка. Ал' овде сад видим да други имају, па сам им се придружио два-три пута, друштва ради и да видим како је. Касније ћу постати мало редовнији, кад учестају одласци на терен. Пошто смо били у Дому омладине, најближи киоск са хамбургерима (пљескавице су биле некако демоде, није ишло уз нашу хај тек струку или уз наступајуће деведесете) је био Цики, одмах преко Малог моста. Нена је знала власника однекуд, па је била упућена у то шта ту све има. Ту сам први пут појео тако нешто, роштиљ а да од салате нема само сецканог лука, него којешта - павлака, лист зелене салате одозго и слично. Још већа новост је била да можеш да бираш шта да ти стави, то досад није било, знало се да добијеш шта ти стави, нема циле миле. Ето, нисмо само ми на тржишту, него и ови киосци, угађа се муштеријама.
Није ни било лоше, ал' сам брзо одустао од тих течних ствари што замажу браду - сенф, кечап, мајонез, павлака, јок море.
6-X-2021 - 21-X-2024