Данас сам на сезаму, у конференцији Цивилизација, отворио тему Депонија. Овако:
Мислим да нам је дошло време да се мало почешемо између ушију. Све ми се чини да нам је три (до седам) година живота у не-држави коначно (надам се не и неопозиво) средило живце.
жак сам и ја почео да се нервирам, штавише планирам и неке освете. Данас сам се изнервирао за баналну ствар - прешао сам два ипо километра бициклом по снегу да дођем до млекариног дисконта; то је једино место где суботом пре подне има млека. Нађем 40 људи како уредно, ко праве овце, чекају пред вратима. Шта се чека, питам? Пауза је, каже један.
Ту ми стварно пукне филм, и следећих недељу дана нећу да чујем за млекару - имам тамо 7 апликација, испоиспуњавао сам чак и музичке жеље, а они не могу да обезбеде да бар једном недељно могу сербез да уђем у дућан да купим млеко за децу. Госпоје имају паузу и боли их ћошак што 40 људи чека на снегу и мразу.
Гледам и ове глупе расправе по Сезаму. Једнима смета јуски, другима ћирилица, трећима америчко писмо; свађамо се много више него раније. жак* и код себе примећујем злобу, и повремено се цензуришем; повремено баш и не.
Изгледа ми да се људски материјал поприлично заморио.
Како се вама чини?
Дешавало се нама то и раније. Разлика је у томе што више немамо где и како да напунимо батерије. Имам утисак да ће последњи разумни људи на овој планети бити пецароши или бабе што везу гоблене.
За нервозне људе попут корисника рачунара (ТИШИНА! Боље признајте!) тешко да има неког лека у условима у којима обитавамо. Када сте задњи (ДОБРО, ПОСЛЕДЊИ) пут били на мору? Када сте последњи пут купили неку лепу, скупу и бескорисну ствар особи коју волите? Када сте се последњи пут искрено смејали? Када сте последњи пут конзумирали алкохол, а да сте били весели и да вадс после није гризла савест?
Батерије, човече, батерије....
бЦетина:
Богами страшно ми се чини. Мислим да је систем размишљања овог народа померен. Било би интересантно правити неке социолошке студије на ту тему. Ево пример:
Кад је био овај снег, код мене има једна лепа низбрдица и наравно деца (а и родитељи) се санкају. Сад ту има улица, али има и тротоар са гелендером. И нормално ја сам једини кретен који тера своје дете да се враћа тротоаром. Никоме то не пада на памет, сударају се, клизају псују, али јок ма каки. Мора да сам ипак ја луд а не сви они.
Вероватно је то последица поимања "друштвене својине", односно филозофије "то није моје и баш ме брига". А грађанска свест је на минус бесконачно а не на 0.
Примера има безброј. Неки дан Инвест банка у сарајевској улици залепила папир на коме пише да не раде због "примопредаје смене". Свашта, пола сата нису радили (а у ствари су пили кафу) а кад су почели онда је од њих 5-6 стварно радила само једна и то наравно уз телефонирање и ... само што није мазала нокте. Народ се нервира али шта може? Не постоје механизми преко којих можете било шта да учините, и док је тако, мрка капа.
Ја:
Не знам да ли због снега, такве године или нове улице са претежно млађим светом, елем никад нисам видео толико снешка као претпрошле недеље. И то нема зезања - од метар ипо навише, испред сваке друге - треће куће.
Пре недељу дана долазим кући, кад оно и код мене велик снешко, са шеширом (од снега). Недостајала је брадурина, иначе као да сам позирао. Преко пута, код комшије [то ће бити Фаик], са качкетом. Надметали се он и моја жена са све дечурлијом ко ће да направи већег. До увече су пала оба, али свиђа ми се тај дух. Има шансе.
---
А што се штедње живаца тиче, гледам себе и своју фирму; ту се још увек доста лагано живи, али више нема оне нон стоп зајебанције као до пре пола године. И онда је била фрка, сваки дан је био гори од претходног, а сад се као нешто креће набоље (купио сам и деци поморанџе, већ други пут!), а расположење је горе.
Можда се ради о изневереним очекивањима. Сви нешто чекају 'да све ово прође', па кад се нека ситница изменила набоље (није баш ситница - уместо обавезе да се слупа комплетна плата до пет поподне, сад морам да меркам сваку пару) буду разочарани што још увек ништа није као што је некад било.
Хм, како парафразирати оно... можда овако: 'дабогда живео у доба кад се зазивају стара добра времена'
У клопи смо имали новост. Оне кобасице што је ДБА добио на компензацију (од муштерије која није имала паре, па дај шта даш) смо полако трошили целе зиме, а сад је већ дошло дотле да морамо да се сналазимо, понестаје и тога. И снашли смо се. Сојапротеин из једног од тих Бечеја** је производио некакве плочице од соје, које би се дале пропржити и појести... осим што баш и нису имале некакав укус. Ал' то смо знали унапред, па их је пржила уз месо. И ту нас је кренула карта - две омање шницле би пустиле укус у уље, а онда би десет сојки (како смо их звали, мада нема везе са птицама) попримило тај укус и ето нама ручка.
Није да је било лоше, имало је укус, пунило је стомак, али тачно знаш да једеш лажњак, да је то бајаги месо, чак нема ни ту боју. Нисмо се баш добро осећали, осим већ због тога што смо измислили штос, али ајде, ваљда неће дуго овако.
----
* неко ближе познат, можда Заке или Паки или Гремлин, мислим члан групе олдвејв, бемлига, је покупио целу архиву сезама и окачио је. Сервер је негде на Новом Зеланду, као уосталом и домаћин му. Пошто се на сезаму, и старом и новом, трошило десет кодних распореда а подаци чували у свом приватном распореду, приликом конверзије у utf-8 се, наравно, понешто и сјебало, макар реда ради. То што уместо „чак“ пише „жак“, јебигица.
** постоје два, један с наше други са бачке стране Тисе. На мађарском се зову Magyar Becse и Török Becse, дакле мађарски и турски; после рата су сва та места на српском прекрштена у Нови (који су имала Мађарски у имену), те су ова два сад Нови Бечеј и Бечеј, мислим да је овај други с наше стране [не, обратно, у овом случају је изузетак, мађарски је стари, турски је нови и с наше је стране, што сам рашчивијао тек марта 2025.]. Називи на мађарском се нису мењали, па су табле на улазима скоро некакав етнографски музеј.
14-XII-2024 - 16-V-2026