15-IX-2024.
Увече смо опет поделили један цветић у цигарети, и после лепо заспали, но у комбинацији са ернафилом ми је опет ујутро отекао нос изнутра, није то баш тако прецизан вазодилататор, па сам се пробудио у шест, јебига. Онда сам седео за тастатуром до пред ручак, па одвалио сат дремке. Кад ме пробудила, већ сам помислио да је 13:30, ал' не, било је 11:30, џаба сам паничио. Нисмо нешто ни ручали, јер је Лена рекла да ће да наруче нешто, узео сам неколико залогаја нареска само да заварам стомак те смо кренули, по киши, најзад по киши. Недеља је, није гужва. Стао у Ченти да напуним Јоду, сад већ уобичајеним ритмом од једног резервоара на два месеца, стигли на време. Е, киша, људи седе код куће, и таман кад сам мислио да ће бити фрка за паркирање, видим да је моје место слободно. Ту је виши ивичњак, боје се да не одвале нешто доле, Јоди не смета.
Кад смо стигли, Стојан је већ био тамо, са Тањом у рукама, е претекао ме. Прешла је 5кг, сад се већ усуђујем да је узмем у руке, ал' он је био бржи. Лепо напредује, све како треба, лепо дете. И, што рече Милан, „талентована! То ми није јасно одакле им, да за бебу кажу да је талентована, на чему су то видели, има таленат за шта то...“. Он би требало да почне да ради од првог, за неку фирму у Лондону.
Па сам је најзад узео у руке. Бепче ко бепче, мада... давно није било да сам у рукама држао тако малу, обично нам стигну кад већ имају више месеци. Истина, Раја и Виолета јесу били тог узраста кад смо се упознали, ту око два месеца, ал' они су били много тежи, баш су били крупни и набивени у почетку. Но, бар ме драга сфоткала као деду.7, да имам и тај трофеј.
Оно што су мислили да наруче је имало гужву, не би стигло још два сата, па су опет наручили роштиљ из Валтера, што је ту преко у Ушћу, стигло релативно брзо али са кутијом мање, фалила једна пљеска. Стојан за себе наручује две туре ћевапа, јер каже то је 250 г, изгуби и нешто у печењу, он има 120кг, мало му је једна. А види се да је новинар, како поставља питања и онда чека да кажеш шта имаш, и онда још пола минута настави да те гледа и све као чека да кажеш још нешто. Ухватио ме на то прва два-три пута, а онда сам наставио да гледам ја њега, па онда хватао фоткалицу или гледао шта Тања ради.
У повратку, наравно, свратили до Мерета, понестало нам киселе, а имали су и брашно (онај други тип), храну за мачке (од живинског, што никад не праве од мишева?), кикирики. Стигли кући таман на време, око седам.
Урадио фотке, окачио на Дропбокс, и ајде ту своју трофејну поделим расејанима и, што да не, Боћи. Утом зове Драгана за сутра увече, и обавезно да понесем свеже слике у телефону :).
Пар сати касније Боћа примети да сам му писао, па се ту мало распилавио...
он: Најбољи посао на свету!
ја: СЕДМО :)
он: Да, знам. И да буде још које.
ја: да смо живи и здрави и да дочекамо... ма већ сад капу да накривимо
он: Ови моји су скроз заказали по том питању. А мени је још то једина жеља. Ваљда мисле да ћу живети вечно.
ја: па кад тако делујеш, јебига
он: Јебеш како делујемо, накупило се доста година. И ту не можемо ништа.
ја: а не вреди ни да им објашњаваш шта треба да раде, знају већ.
он: Ма неће одговорност. Испрани су им мозгови. Мислиш ли да су се икада запитали за шта је вредно живети и радити?
ја: ма јесу, ал боље да не знам до каквог су одговора могли доћи.
он: И то што кажеш, можда бих се још више разочарао.
У понедељак је Јан најзад приметио да је враћен на УбикАгора. Па сам му онда помогао да се улогује, јер је у међувремену урл на сајту промењен... Колико то већ година има откако га тамо нема, бокте. Онда смо морали да испричамо Кишу како је уопште дошло до тога да буде (већ други пут) избачен са форума, и због каквог то одлепа.
Касније поподне сам се најзад наканио да напишем рутину за чешљање архиве имејлова, биће лакше да тако копам материјал за Бјо него као сад што радим. У ствари сам то већ имао написано у фоксу, ал' више не могу да рачунам с тим. Ајде што је споро док он прочешља, него што ни не може да истера до краја, јер је ограничен на два гигабајта по фајлу, а ја већ имам доста тога што је веће. У пајтону већ имам готових комада кода, ту је парсер за имејл архиве. Чудо једно како је добар и са чим све успева да дође на крај, јер се стандард за имејл баш онако, хм, развијао, има ту свачега. Ту сам био написао само једну пробну верзију, видео да уме да то отвори и да чупа имејлове из тога, а онда сам га забаталио и све одгађао и одгађао, досад. Таман кад је требало да постане занимљиво, да најзад пустим да видим како ће да ради, примакло се време за френдз парти. Наточио сам литар ипо најстаријег тутифрутија, 20.1, она направила још цигара, спаковала вино у ону фенси папирну кесу, па то у још једну пластичну да јој је киша (ех најзад је киша, чека се поплава) не раскваси па да вино не испадне. И таман смо се заукали за добру шетњу, кад се заустави комшија, онај камионџија што нам је носио лукове на башту пре дванаест година, да нас повезе. Па ајде до аутобуске, да се бар за толико издиванимо, баш смо се питали где је, ретко га виђамо, а и ћерке. За та три минута, колико већ може да траје та вожња, сити се напричасмо - ето средио је оба ока, нема више катаракту, вози камион, деца већ у средњој школи...
Сиђемо код аутобуске, па до киоска, ја треба да уплатим за мобилни, она да купи Бурду, одавно није. За мобилни неће да прими уплату. Хм... да није истекао рок по оном закону по ком мора да се региструје и претплатни мобилни, нема више анонимних, а? Видећемо.
Те тако стигнемо код Драгане добрих дваес минута пре времена, наточимо и кренемо, и успут јавимо и Борчету да може одмах да крене. Међутим, он стигне тек у 19:50 јер је прво имао нешто са ћерком да се издивани, а онда успут срео једну коју исто тако ретко види, ма годинама не зна ни где је, па искористи прилику да се и са њом издивани.
Оно што смо се договарали да идемо у Дом на позоришну представу, то су њих двоје погрешно запамтили да је тридесетог, ал' моја драга има боље памтило, каже двадесетог. Провере, и гле стварно. Дамо Борчету паре да узме карте. У изгледу је и један мањи састанак математичара, пре главног, јер причао сам са В.Г. док сам чекао да ми се заврши технички, рече да је мала Живана ту до другог октобра, аха, значи ајде кога саватамо док је она ту. Понудим комби, и за овај пут и за главни скуп, јер мислим да нас таман толико има, а лакше је да паркирамо једно возило него четири. Видећемо већ, ја чекам да они уговоре датум па да кренем да шаљем имејлове и да зивкам, остало није моја брига.
Разговор је напросто текао, није било да не може да се дође до речи, чак смо имали форе и да испричамо свашта о хлор диоксиду и како је то прва ствар која је успела да излечи мачиће, досад су увек били крмељиви, а сад то што ми то редовно узимамо а баш и не примећујемо неку промену, хат јебига били смо и досад здрави.
Разлаз је био скоро око два, баш смо се запричали, а и таксиста нам је био брбљив.
У уторак сам успео, постепено, да средим то чешљање поште, па да после за Бјо могу да прикупим по датуму или чему већ, а да притом не морам да јурим по тим бајаги фасциклама где је која. Као и код сваког таквог грабуљања, налазио сам свашта, и датуме/времена из другог века (две недеље на серверу за АманБре, тек сад се види) или са временом 28:55 или без двотачке или са убаченим А.Д. (шест таквих) иза године итд, а нема поља у ком није било неке бинарије, што би овај редовно ошацовао да је класе заглавље, тамо где се очекује стринг. И опет, за 180000 слогова таквих грешака има стотинак, али управо због њих на сваком слогу мора за свако такво поље да се испита да ли је исправно. Срећом, сам сам свој газда овде, па за такве слогове нисам ни покушавао да исправљам, него само уписивао да нема. Није ми стало до тога да имам све, само да имам довољно, да имам одакле да се сетим.
Мислили смо да у среду одемо до баште, ал' ми се мачкодрем после ручка нешто одужио, одвалио сам скоро два сата, па се не би исплатило да идемо, мало сати остаје до сумрака. Онда приметим да је звао Борче, зовнем ја њега, каже карте одавно распродате, кад да дође да врати паре. Ма, доћи ћемо да их отмемо кад већ буде време, а имамо и друге за у међувремену (наравно, јер сам преподне отишао и испоплаћао рачуне и успут најзад дигао паре, претходна два пута нисам успео, једном нисам имао где да се паркирам, а други пут није радио серекеш, јер је у ствари мењан, сад има нов, са пипкалицом од екрана), а што ће инфлација да поједе за толико, исто их једе и код тебе и код мене.
Пошто не идемо на представу, идемо на летовање за викенд. План је био два ноћења на Палићу, ал' онда се она сети градске кафане у Сомбору, где смо ми из ДБА вечерали онолико пута, истина сваки пут мртви уморни после посла, ма није никад ни била у Сомбору, ајмо прво тамо. И да понесемо пасоше, ако нам буде досадно да скокнемо до Сегедина. Ајд важи. А шта ако се потрефи састанак са малом Живаном за то време? Ма, неће, не могу тако брзо да се организују, неће за викенд, а и ако пропустим, јака ствар, видели смо се прошле године, а остале ћу видети за коју недељу.
У четвртак смо отишли у Клинцаид да покупимо шта још има. Изгледало је да нема скоро ништа, док нисмо боље погледали и док није рекла да скупљам бресквице редом, нема везе каква је и колика је, све то унутра има шта треба а ионако ћемо вадити коштице, лакше је да их одвајамо седећки и кад их отворимо, него да сагнути испод положене гране нагађамо шта има унутра. А онда се испоставило да има и доста крушака, па уместо да то буде једва једна мала канта, испало да су две пуне и још једна велика. Пошто смо неким чудом отишли раније, и одмах по повратку то очистили, све је било готово за мање од пет сати, биће два казана. Што не знамо више кад ће, ноћу температура падне и до 11°, ко зна којом ће то брзином да ври.
Спомиње се: АманБре, Бјо, Божидар Соколовић (Боћа), Виолета, ДБА, Дом омладине, Драгана Витас, Јан Бренкелен, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Киш де Кок, Клинцаид, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, пљеска, расејани, Рју (Раја), серекеш, Стојан Настић, Тања Настић, тутифрути, ћевапчићи, УбикАгора, фокс, френдз парти, на енглеском
16-IX-2024 - 5-VII-2026