Датум је оприлике, било је пролеће и светло облачно, дакле било кад између априла и овог. У првом југу у ДБА је мотор изанђао, наводно. Јесте већ прешао преко 200.000км, за само три године, што је чудо за Заставино возило, већ је могао да буде зрео за другу генералку.
Мислим да сам га ја возио код буразера Брате Аврамова, негде у мом ширем крају, он ће да среди замену мотора. Нисам видео никакву таблу, нема фирме. Брата и Сале су дошли Салетовом Королом, оставили смо југа тамо и отишли својим послом.
Мени је стари мотор звучао океј. Чули су се вентили ту и тамо кад се нагази педала мало јаче, ал' није се то погоршавало, тако је било и кад је био нов. Мутно ми је то звучало, ал' ајде, можда нисам моторштимер са апсолутним слухом. Мотор је заиста био замењен за неколико дана, и тај ауто је нагурао још доста хиљада километара. Рекли су нам да је југо и иначе лутрија, можеш жестоко да се зајебеш а може и да те надживи. Ми смо имали среће.
Други пут нисмо били те среће с тим типом. Након што смо распродали оне 123 машине и 40 упсова из прве туре, дошло је време за следећу. Сад се нисмо правили да извозимо, то ће он. Добио је 22 или 25000$ од ДБА, да уплати Акротеху на Тајвану. Што никад није стигло. Паре испариле. Јављао је да има проблема с папирима, да све покушава да пребаци лову на своју фирму у Грчкој, да је у неком административном зајебу... Неким чудом, не само да Брати Аврамову није фалила длака с главе, него ни Салета нико није нешто много прозивао за ово. Пар пута само. Још смо били друштвено самоуправно предузеће, па је само поседовање толике девизне готовине било проблематично по себи, то мора да је на црно. Или је можда и било у књигама, тим занимљивије... Но, с ким год да сам причао о овом, нико није тврдио да зна шта је било, а сад, 30 година касније, ко зна да ли би се ико сетио.
Паре је, било како било, појела маца.
Двајшестог сам написао неко програмче које ће да протрчи кроз било који текст фајл (видим да су то углавном били материјали са сезама, и да преправи свако „дј“ у ђ (тј | тада, пичио се јуски).
Моји престали да купују „Политику“, након четрдесетак година. Притисло. Није што је постала тотална одвратна љига, што се пропаганда прозлила и осилила (комунисти, све вам је опроштено), него су утањили са парама и они. Ћале ће кренути поново са тим, пар година касније.
Из овог периода се сећам да нам је УСП (не УПС!) био муштерија. Срећом, ништа специфично за њих, јер ајде бре, они су удружење самосталних привредника, међу нама званих слабоумни приватници, што вероватно не би била нека жешћа апликација, чланарине и две-три пицабоце. Не, само главна књига и можда ОснСред, оно што свакој фирми треба. Директор удружења је био Чута, пратио ме ко зла пара, више није директор (или шта већ) у стамбеној задрузи него овде. Поздравили бисмо се као стари ратни другови, онда би он нешто кењао и убрзо би се изгубио. Наиђе неко да га тражи, девојке кажу да је у библиотеци. Шта ће у библиотеци у радно време? Ех, „ми то тако кажемо ако га неко тражи... ако је неко од ближих, онда кажемо да је у дворишту“. Аха, знамо шта је у дворишту.
УСП је наследник некадашњег удружења занатлија, које је ваљда и изградило ту кућу, или је бар било власник, од пре стотинак година. Удружење је, у сваком свом прелазном облику, имало у дворишту своју кафану, увек исту: Занатлију. И стварно, како да кажу „директор је отишао у кафану“, није лепо, боља је библиотека.
Били су купили и један ДЛ3400, ред је, треба штампати финансијске извештаје. Но, овде му се нашла и друга намена, што не бих ни знао да није затребало да помогнем - Жарко Крчмар, некада звуковњак (како смо звали инжењера звука тада) у старом Дому омладине, је имао пржионицу кафе, и није успевао да нађе штампарију која би му урадила етикете, јер ето нашао је начин да то пакује и продаје. Те пржионице су ницале на све стране, изгледа да су биле баш уносан посао, ту су се мали приватници баш добро сналазили. Елем, за мање од сата сам сложио неко програмче које ће да му одштампа двадесетак налепница, па кад то прође, пуштај поново докле треба.
Осим две леве оператерке (нека Дрена, којој орах из руке не би узео, и још једна скроз безбојна које се уопште не сећам), ту је била и нека Клара, побегуља из Славонског Брода. Она и муж су радили у државној фабрици, не баш самоуправној него више војној, ваљда оно где су правили тенкове или тако нешто, а пошто су им крвна зрнца била погрешне боје, тутањ у Србију кад је постало опасно. Била је згодњикава, коврџава плавуша са помало мазним гласом, добро удешена и обучена, имала је стила. Брзо сам почео да је избегавам, управо зато што је била таква. Стално имаш осећај да ти се као нешто набацује, да као већ имате неки специјалан однос, а заврши се тим да јој ни за шта учиниш неку услугу. Препознао сам неколико тих психолошких трикова којима се служила, и брзо схватио да је боље да је заобилазим. Што је и успело, то што су имали од апликација није било нешто захтевно, све старо и испробано, те сам брзо престао да одлазим тамо.
Причала ми је, касније, и понешто догодовштина из рата. Од оног из Брода се не сећам ничег, ал' од преко Саве, из Босне, се јако добро сећам како се догађало да два суседна села, српско и муслиманско, од првог дана договоре где ће да поставе фронт, где ће да гађају, па у договорено доба дана, обично предвече, потроше муниције колико већ мисле, напишу извештаје својим командама, а онда седну заједно и прославе, скромно домаћински уз печење и ракију, што су успешно прегурали још један ратни дан а да никоме није длака с главе фалила. Но, таква завера није могла да не допре до погрешних ушију, где су се на обе стране штабови нарогушили већ на саму вест да два села неће да ратују. Онда би им послали неку ударну групу са пар минобацача, па би са већ напуштених положаја изрокали оно друго село, у оба смера, да бар неко погине, и нестали пре него што ико од сељана посумња у мешање са стране. Ту би се села закрвила брже него што би вест о мешању одозго стигла, и готово, сад и та села ратују. Ту су фору морали да изводе на више места, ратни инжењеринг.
28-I-2023 - 19-VIII-2026