Кров на гаражи мора да је био готов недавно, то је радио лик што је зидао иза Лексе Пајковог, неки плавушан, мршав ал' окретан, зидар из Гика, са другаром. Добро су га урадили, немам замерке, а на крају смо и поседели под тим кровом, у сутон, и попили коју. Мислио сам ето ми ускоро доброг комшије, ал' јок. Док је дотле дошло, он се попичкао са женом, а кућу (упола мање довршену него наша) је продао. А ни тај што је купио није ништа урадио с њом, него на крају и сам продао, негде око 2012.
Ту негде је пошта састављала списак за наш крај, ко хоће телефон. Добро да сам чуо на време и отишао у град да се упишем. Попунио неке обрасце, ставио њу као власника линије, да не бих био у именику, само ми фали да муштерије ДБА знају мој број. (... 47 речи...) Износ није био баш ситан, али може на шест месеци. Хтео сам одмах да узмем свих шест вирмана, али не, каже, штампаће их и слати сваког месеца. Али кућа није још усељива, може да се упише негде наша садашња адреса? Па... могу да запишем, али... Али у бази нема поља где би се то уписало, као адреса за фактурисање? Да, тако је. Па добро, поздравите колегу који је то писао, не размишљајући о приликама.
Јер у 99% случајева су увлачили линију у постојеће куће. Коме треба телефон за кућу у којој нико не живи? Дакле целе зиме сам морао да свраћам до куће да упецам тај јебени вирман пре него што га ветар однесе, наше поштанско сандуче је слабо. Ухватио сам их скоро све, осим што сам у фебруару нашао нешто за затезну камату. Аха, јер нисам платио за претходни месец. Наравно, јер сам промашио вирман, однела кошава, између нас и ње нема ни две куће. Те сам однео тај вирман за затезну камату, па бициклом по некој ветруштини ал' бар снега није било, правац пошта да измолим дозволу да уплатим (!). Јер, како сам сазнао, ставили су нашу линију на списак кандидата за демонтажу (!). Као да већ постоји, а на терену још нису имали ништа.
Срећом, нашао сам Станку, тада је била ваљда шеф шалтерџијама, па ме упутила на други улаз, соба та и та, први спрат лево, тражи ту и ту жену. Наравно "Станка ми је рекла да вас нађем, каже само ви знате како ово може да се реши" и "не тражим ништа џабе, у ствари хоћу да платим". И то је некако упалило, а средином маја смо имали и телефонску линију.
Код ћалета на винограду је кренула сеча дрвећа навелико, ко шта дохвати. Најјефтиније гориво. Неко је посекао пола дупле врбе, крај стазе која се спушта од горње долме на пољанче. Била је тако дебела да је тип схватио да би му требао цео дан да је исече на комаде које би могао да понесе, па ју је само оставио тако.
Другде би секли дрвореде уз друмове. Најлакше и најбрже, нема да се вози у неку шуметину и ризикује да се заглиби до осовине. Само кресне моторку (тј тестеру) и навали. Срећом, мрзело их је да се сагињу, секли су у висини кука, па је остало довољно стабла, То би на пролеће истерало нове гране, и опет није привукло никог да клекне и одсече до тла, па је то испало још зеленије и богатије него пре.
Код куће смо се увелико усталили са своја четири дневна ритма. Нас двоје имамо радна времена таква да она прва оде, прва се врати - ја се вратим ко зна кад, некад већ око три, често много касније, зависно од тога колико далеко сам ишао на терен. Деца, пак, никад у истој смени - кад је Нина преподне, Го је поподне и обратно, такав је био распоред у Змају, нижи разреди у једној смени, виши у другој. Како рече она, нама би радним даном био доста један тањир, јер се никако не догађа да двоје ручају истовремено.
20-I-2020 - 13-VII-2026