Шампион тих две три године кад је стоно издаваштво било у моди, око 1989.-1995. Вентура је била теглећи коњ у тој ергели, јер је користила ГЕМ од Диџитал Рисрча, што је био бољи Пенџери него што су Пенџери икад били, предњачивши за неколико година (а по понечем и по десет - нпр "превуци иконицу документа на иконицу штампача па ће фајл да се одштампа" је Пенџери добио тек 1995. кад је то "измишљено" у Редмонду). Радила је чак и на 286, мада килаво и на муку, али је радила.
Срели смо се 1989. кад смо у ДБА објавили туристички водич кроз град, па 1991. кад смо урадили седам бројева локалног недељника (финансирао зет Попа док је имао одакле), понеко ситно издање ту и тамо, и на крају књигу неког маторог кардиолога, који је хтео да остави себи споменик (издавач ДБА, наследио неколико стотина непродатих примерака - нема ни коме да се поклони).
Последњи сусрет је био јануара 1995. у Геменцу, кад је месни лист имао проблема са распоредом меморије на својим 486ицама, иако су имале по 8 или чак 16 МБ, ваљало је конфигурисати драјвере. Морао сам да одем на лице места, одвезао ме Михаљ, потерао кјуемемов* аутоконфиг неких седам до десет кругова, како на којој машини, док није дошао на јесте. Био сам јунак дана. Требала им је сва та меморија да могу у Вентури да слажу месне новине.
Мој марфијев закон за стоно издаваштво у информатичкој фирми:
1) ако продајеш рачунаре, то је као да продајеш мотоциклове: све занима колико је брз, колко може да повуче итд
2) ако пишеш софтвер, сви мисле да си јако паметан што умеш то да радиш и, ако ти се потајно не диве, бар те не дирају;
3) чим сложиш нешто и после триста мука протераш кроз штампарију, когод угледа примерак за десет секунди ће наћи разлог да каже "па добро на шта ово личи! Како си само могао да пустиш _овако_ нешто!"...
----
* кјуемем, ненадјебиви управљач меморијом, за приступ оном делу изнад 1М, што је наводно постојало у самом ДОСу али никад није радило како треба, а и кад је радило било је споро, па су онда разни правили своје а кјуемем испливао као шампион међу њима. Требало је стрпљења, јер би испробао једну конфигурацију, па бутирао, па измерио резултат, па пробао следећу, бутирао, мерио... На крају би нашао сву могућу меморију, и ону што је Мали мекани прогласио недоступном. Мали мекани је увек тако радио, избаци нешто недопечено, сачека да конкуренција избаци боље верзије или закрпе за то, а онда изабере победника и откупи га - апликацију, програмере, фирму (не баш све сваки пут), и онда продаје као своје и дува се како су они то измислили.
18-VII-2020 - 2-IV-2026