јули 1990.
Тако ни ове године не идемо на летовање (а моји иду, наравно), ал' см бар ишли у Немачку и на нешто мањих путовања. А кренули смо и са кућом. Имамо горњу плочу, спремамо се да зидамо даље у вис.
Овог месеца смо закључили да девојке можда имају дара за музику па, што да не, купимо синтисајзер. Од неког лика из Џенкове зграде, коштао је ваљда стотинак марона. Свидео ми се модел (Касио) јер је имао миди интерфејс - каблови су стандардне дин петице, то већ имам, накуповао сам се тога у Швабији, значи могу да га уштекам право у атарист. Го и Нина су то користиле да уче да свирају - уштекају га тако па пусте мелодију полако са рачунара, и саме такође притискају дирке, па онда постепено убрзавају. Испробао сам још два-три секвенцера (што је безвезан назив за музички едитор), али су имали превише информације која напросто није могла да стане на телевизор, резолуција на Атарију је била или 320х200 у 16 боја, или 320х400 у 4 боје, из палете од 512.
Током година, касио би био заборављан па враћан. Тридесет година касније, још увек ради, и још увек не могу да смислим његово дугме за демо, које сва деца воле иако свира увек исту песму ("за Аделину"), коју једнако мрзим.
(ово сам препричао на сезаму наредне године:)
Сретнемо на базену неку рибу из оне опитне омладинске фирме, настале пре ДБА, прве настале на тај штос. Дали су јој, машинцу, да ископира цртеж за неки италијански струг (дакле радни налог да пиратује хардвер!). Крене она то да ради и види која је то старудија од машине, колико ствари је урађено погрешно, глупост до глупости, ово може јефтиније, ово паметније, ово може да се дотера... али не, "ако је ваљало Италијанима, ваљаће и нама, не дирај ништа само прекопирај"... дакле искључи главу, укључи ресавску школу.
Тј питање статуса стручњака овде и тамо, је да буде поштовано знање, да те пусте да урадиш шта умеш и да се поштује твоје стручно мишљење. Лова је под бе, следи аутоматски ако се испуни тај први захтев (тј наћи ће се начин да се то поштовање искаже, кад им дође из дупета у главу да се стручњак исплати).
Од апликација које сам радио, главне су биле купци и робно за производњу, са фактурисањем. Е сад зашто само купци, бемлига, то сам тако наследио нечију напола готову апликацију, а да још нисам био начисто са правилима књижења, па је био проблем кад су у Лебарпрому пробали да то користе и за добављаче, где у ствари иде обратно - фактура је потраживање, плаћање је дуговање. Да бих то некако средио, увео сам још понешто, нарочито поље са типом слога, које сам крстио баш несрећно. Прц је, као и увек, у дужинама поља и како стрпати две речи у тих десет слова (у назив поља; име фајла је било ограничено на 8, име променљиве или рутине на ваљда 32). Тако сам ово поље звао „врста аналитике“, што није могло да стане, па је било ВрАна - што се интерно памти великим словима. Месец касније нисам знао шта ми је та врана.
Гори бисер је био наредне године у Жабљу, где су тражили да им извучем нешто збирно за порезе. Пошто није ишло са извештајем, то траје поприлично док се уради, него смандрљам нешто на брзину да се то уписује у неку табелу, и покажем им како да завирују у њу. Табела је требало да се зове сума пореза, скраћено СумПор... и опет два месеца касније нисам знао шта ми је тај сумпор.
А за ту аналитику купаца (и, башка, добављача), то није ни требало да буде засебна апликација, него је ту подела рада из ручног књиговодства напросто пренета у софтвер, ко зна кад још... Ма, ни први ни последњи пут да се апликација тако ради, да се на рачунару понавља нешто што је смислио неки књиговођа пре ко зна колико година, да би могао да заврши посао са приученим особљем.
Четири године касније сам то урадио много простије, и не да је све било у главној књизи, него су могли да отварају аналитике по жељи, само у контном плану означе која конта имају ту аналитику, и онда се за то тражи и шифра аналитике, тј купца, добављача, чега већ.
Поглед ка шећерани, сутон, месец скоро пун, опичени облаци. Још смо умели те колор негативе.
Ћале се карта са девојкама (и сусједовом ћерком) у гаражи. У позадини, наслоњена дрвенарија је у ствари дењак врата и прозора за кућу, што смо купили 1986. од оног кредита. Стајаће ту још годину, док их напокон не уградимо. Вреће са бавалитом (баварско нешто - за фасаду, са млевеним белим мермером) ће последње да оду. Кутија од касија је иза ћалета.
По томе како леже карте, играју канасту.
Права кокошија супа напросто мора. Стаклена чинија значи да је за мирка, али она каже да је она то кувала на решоу, па цедила у стакло па у њему укувавала резанце у мирку.
Изгледа да сам ја пушио Бонд или Бест (слабо разликујем а још мање се сећам) она Класик.
На столу су три тањира, јер нема шансе да се сервира за четири особе, две столице у ћошковима су увек заузете. Ја бих донео ону од писаћег стола па сео у средину, а кад неко заврши, она би дошла и ручала.
Још је ово сад било и добро, обоје смо радили у отприлике исто време, па бих оним данима кад нисам био на терену (а сваке недеље сам био, бар дан или два) дошао кући и могли бисмо да ручамо заједно. Док сам радио у машинској, по сменама, а и кад сад Нина крене у школу, биће увек у контра смени (јер у Змају кад нижи разреди иду преподне, виши иду поподне и обратно, а мењају се месечно - а разлика између њих је 4 године, значи од 1990. до 1994. овако)... говорили смо да бисмо често могли да једемо сви из истог тањира. Јер се често догађало да ни двоје не ручају у исто време.
Спомиње се: атариСТ, Горана Средљевић (Го), Градивој Јанкулов (Џенк), ДБА, Змај, ЛебарПром, мирко, МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), решо, сезам, шећерана, на енглеском
12-VII-2020 - 16-V-2026