Јуче, ја Шкрби:
Ноћас сам натрапао на једног типа који има Szivárvány (ластавица или дуга, не памтим баш толико мађарског), што је известан бенд из Чурде (полумађарско насеље уз Зрењанин), родоначелници шогор-вејва. Шогор му дође шурак, али је код наших Мађара то општи назив за "дође ми неки род ал' бем ли га какав"; мој покојни таст је све редом тако ословљавао, без обзира на националност, па му је то био и надимак на послу. Шогор вејв је своје златне године доживео негде осамдесетих, кад Мађарска још није имала своје народњаке. Њихова варијанта упрошћеног чардаша је тако добро пролазила тамо, да су из Чурде ишли камиони касета за Мађарску. Наравно, имају везе са мађарском народном музиком колико Краљеви Гипса имају са класичном шпанском гитаром. Једно време сам им био позајмљивао свој атарист да мало испрограмирају нешто на синтисајзерима, ал' наравно нисам видео ни кинту од тога, јер им је, као, била килава сезона.
Па он мени:
Има у Кикинди један, баш се зове "Sogor Bend". Постоји тврдња за коју постоје трагови да је вероватно тачна, а то је да им је свака од 3-4 касете отишла у Мађарској у више од по 100 тисућа примерака, једна од њих готово и дупло. Оно што је факат: мој комшија преко ћошка Лацика, аутомеханичар, напрасно је пре 7-8 година тотално обновио радионицу и данас има комплетну опрему за оптику трапа, све могуће и немогуће алате у колићини као да ради њих 16 у радњи (а раде он и два сина, у радионицу ипак стаје само један ауто), мини-опрему за вулканизацију гума и оптику точкова (уопште не оглашава, каже да неће да прља двориште, него то ради by the way), пнеуматске машине, алате и дизалице... И мечку која није старија од 10-12 година (барем је боја још сјајна као на југу старом 48 сати) и Рено комби за бенд. Кад сам му отерао ауто на оптику, предложио је замену манжетни на спонама, а потом из свог лагера донео Дунлоп манжетне које сам њему платио тачно дупло јефтиније него што коштају у једној радњи у Новом Саду. И зна се да је све то у радионицу и на паркинг донела тамбура, а он то ни не крије.
А ми се овде бавимо неком информатиком. Ех, да сам био паметан, данас бих био бравар и правио бих гвоздене капије и ограде, као што је некад радио мој покојни отац. А ноћу бих свирао. И не бих морао да размишљам о антивирусним пакетима, service packовима, troughput квотама и оптерећењима бафера. Имала мајка два сина: један је био паметан, а други информатичар.
Успут пита и колико ми се променио начин живота овде.
Задовољан, релативно. Ово је још период док ниси комплетан грађанин (читај: госпоја не сме да ради) и статус је до даљњег, а не трајно. Много се мање нервирам, хемороиди су нестали још у Будимпешти (други дан од преласка гране), напокон сам успео да купим своја прва кола, и то исправна (за првих 15 месеци мењао стартер, алтернатор и гуме, тачка), на послу немам превише контакта са муштеријама, не идем на терен (ако не рачунамо оних 5 дана негде у старту, кад сам ишао у Хјустон), надимио сам се роштиља за целу деценију ретроатрактивно, немам да се патим са килавим хардвером, Мрежа ми је довољно брза, на рачунима за струју-ово-оно нико не покушава да ме одере, оно мало што покушавају да зарачунају за фантомска кашњења и слично, то телефонираш, објасниш па сторнирају.
Начин живота ми се, у суштини, није много изменио. Можда највећа промена је ауто уместо бицикла, померено радно време, долазак кући на ручак па назад на посао, и медијска изолација. Тј гледамо овај ТВ помало, али шта - Лена гледа Симпсоне радним даном и оно ђубре од Дизнијевог канала викендом, ја увече гледам Стари Дрек и то је све. Нема вести, тј бар не успевам да издржим на истом каналу, јер су толико исечене рекламама, а локална (тзв) фудбалска лига има већу минутажу од целокупног остатка света, тако да у вр главе једном месечно саставим десетак минута вести. Зато читам наше новине преко мреже, забавније је, а то сам радио и код куће.
Једна врло добродошла промена је што има неколико ствари за које више не мислиш пошто су, јер платиш једном за неограничену количину - локална телефонија, интернет, дигитална фотографија. Све су то били скупи спортови код куће. Телефон, истина, не користимо превише, али зато за време на Мрежи или за шкљоцање - уопште више не размишљам. Мрежа са $20 месечно и фотографија са 0$ (након што сам платио апарат и пар дрангулија уз њега) су напросто постали бесплатан луксуз, и нема више оног "пази да ти не истекне време" и "јел има још филма".
Јутрос кад је пратила Лену до буса (тј до најближег ћошка), бус се једва провукао поред оних пешес рингишпила што су се распоредили по раскрсници. Разлог - рингишпили су они црвени, ватрогасни, од правог рингишпила се разликују по томе што имају више жмигајућих лампи, самоходни су, те имају лотру и црево. Овде се појављују и кад се неко пожали да му се веверица попела на дрво па не уме да сиђе, а овог пута је чак било и ватре, а кућа је, игром случаја, једна од ретких дрвених (остале су дашчаре). Пожар је био невероватних размера, тј још увек не верујем да га је било - прошао сам туда сат касније и уопште не могу да укапирам о којој кући се радило, све изгледају скроз нормално, тј у границама локалне дефиниције нормалног.
Причу о тетка Еми (в. Фефи) сам ставио међу програмерске вицеве на sGradlj.com, мада се сајт још није тако звао, а нисам имао ни домен. Био је на Геоситизу, што није потрајало, јер их је ускоро купио Јаху, и у року од одмах кренуо да ми убацује рекламе у текст, у трку. Што је љига најсмрдљивија, те сам уклонио сајт оданде и преселио га код своје тадашње интернет услужбе, ваљда Ртлинка, у оно простора што сам имао као муштерија.
У Зиро Дистансу, крећемо у неку болницу у Калифорнији. Форду треба име и лозинка за неки ВПН, име знам ал' лозинку ми је укуцао неко, нисам видео шта, а после је радило са запамћеним.
Користили смо Винамп да пуштамо себи музику (на слушке), што је сад забрањено. Само оверен софтвер, дакле Мали мекани и ништа друго. Његов пуштач медија, једини подобан, је јебенствено спор кад исцртава свој кићени пенџер и контроле, и док покушава да организује моје фајлове по албумима, ауторима итд (како неко рече, свака апликација хоће да буде база података кад порасте), ал је зато једнако лош и кад свира. А и плејлиста му је спора на мом Целерону од 200 мегахерца, освежавање траје понеки минут.
Па сам почео да пишем нешто своје, а данас сам то позиповао и послао себи на приватни имејл да наставим код куће. Користи исти мотор, КОМ објекат из исте куће, само хоћу да избегнем сувишну позлату. То је био рани претеча за мрз, који ћу написати 23 године касније, са истом наменом. Ово нисам дуго користио, а и изворник је, мислим, затурен, а и чему - не видим зашто бих икад поново употребио Медијског Играча 6.4, то може да престане да ради било кад.
Јоја ускоро напушта Аваи, само чека да ухвати посао. Холанђани су га одјебали, заобилазно се изражавајући и обигравајући, док их није натерао да признају шта је, кажу разлози су комерцијални ал' нисмо могли то да напишемо. У повратку је слетео таман пред пљусак, и кола су му двапут стала, сушио је каблове и кретао даље. Видео је доста њих који су одустали и крај пута чекали да прође. Неки Словенци су му били у току, ал' то је забаталио због ових, а сад ће изгледа морати испочетка.
У међувремену, тражи да му помогнем око компајлирања апликација у фирми, јер су код пар муштерија приметили да је чачкано, па да не држимо изворник свуда, него само егзе. То са изворником је обичај још из ДБА, јер ако и неко крене да чачка, морао би прво да покапира шта то све ради, а онда би био кандидат да га запослимо. Компајлер, тј менаџер пројекта, се бунио што не налази све оне функције из fpath.plb (касније foxtools.fll). Објаснио сам му шта и како и шта сам од алата за то написао - још смо у Софтексу испоручивали само егзе, па сам то све морао још тад.
У пост скриптуму рече да му више не пишем на фирмину адресу, јер је у дућану био можда пет сати ове године, све остало на терену, па ни ову поруку не би ни стигао да примети да није Лаза видео и потегао га за уши па пред екран да прочита.
Са своје странс сам гледао да некако комплетирам БолДок, у визуелном фоксу, не знам тачно са чијим алатом, можда оном што нам је оставио Рик.
А онда дуга преписка са Болдијем. Причам му како сам заузет ових дана, те Ленин рођендан, те Нинина машина не види мрежну картицу под линуксом (пробао да то решим инсталацијом пенџерија 98, успело једва данас). Па како нам корисници пријављују грешке - ураде снимак екрана, убаце га у ворд документ, то пошаљу уз имејл (што онда испадне огромна порука, јер тадашњи Аутлук није умео да извади слику са стевке (в. Кућни), а ту технику са сликом у документу у имејлу сам виђао чак и 2018. када је сигурно умео ал' корисницима нема ко да каже). Јесте да за то треба обучен корисник, али сам слушао кад је неко ту обуку спровео за два минута телефоном, у петом минуту је стигао имејл са сликом, до тридесетог је проблем био решен - ради тај Писи Енивер само звони. Осим са Калифорнијом, има неког шума на вези. Са две муштерије сад имамо и интернет везу, па егзе од шест мега пошаљемо за пет минута.
Запослиће новог момка. Приправник је, па ће фонд да плаћа прву годину. Успут ће бити једини сем њега у фирми ко зна мађарски. Не бих био сигуран, и Цица говори отприлике као Јози прве године тамо.
Вазда проблеми са мрежом у Заводу, откако смо им убацили трећу машину. Кабл до ње мора да иде поред неке шклопоције која прави сметње, као што је онда у Геменцкој поликлиници правио рендген.
2-IX-2022 - 7-IV-2026