Сале набавио још два југа за ДБА. Истоветни близанци, чак и суседне таблице. Тако сад имамо петоро кола. Пошто смо сад у крњој федерацији, само Црна Гора и Србија, већина делова се производи у садашњем иностранству и омање је чудо да их још праве. Мотори су и даље из београдског ДМБа (двајспрвог маја), али гибњеви су од Ланче, увезени. Мотор није од 55 коња као на прва два, него 45, онај мањи мотор од 903 кубика, какав је имао стари Фијат 850 купе и кабриолет.*
Време куповине је пуко нагађање. Знам да су купљени на сајму, а тај се одржава априла. До краја године, кад је криза већ кренула да се заукава, морао сам неколико пута да идем до Вршца, и сваки пут носио исти канистер са резервних 5 литара бензина. Ниједном ми није требало да долијем, друм је био скоро празан, није било много крени-стани нити убрзавања. "Једе говна, не треба бензин."
Касније те године смо једном од њих уградили додатне гибњеве и резервоар од 85 литара. Тај је био магарац, довлачио гориво за остале. Једном смо на румунској граници негде точили код неког типа кроз специјални левак за авионско гориво - са ситом које не пропушта воду. Не знам како му је то радило, очице ситне а бензин цури приличном брзином, и на ситу остане кашика воде. Јебо рачунаре, ово је технологија.
Ту негде смо и довукли неког електричара, припростог неког лика, живели су негде иза ћошка уз пругу, ћерка им је ишла са Нином у разред, да нам развуче жице свуд по кући. Добро, не баш свуд, неке ствари су остале нерешене, например степенишни прекидачи кроз предсобље и кроз Јоханову собу (ака шпајз) до гараже. Кад је питао на коју висину да стави прекидаче, зажмурио сам и подигао руку тамо где очекујем да буде прекидач. Онда смо на то додали још 15цм, за дебљину пода.
Једном смо Штева и ја ишли нешто у Шид, након што смо завршили посао у Београду, дакле аутопутем. Пошто се даље од Шида звижди, граница је затворена, од румске раскрснице надаље једва да је и било саобраћаја, друм практично празан. Возиш и не радиш ништа, само држиш ногу на гасу и гледаш како друм промиче испод и око тебе. Време оно шмрљаво, светло облачно, не видиш где је сунце, где је север где је југ. Хипнотише за два минута. Брзо смо кренули са чапраз диваном, да не би ум одлутао и да се не закуцамо негде на празном друму.
У повратку решим да свратим до Љубе, нисмо се видели од... ваљда раних осамдесетих. Нађем кућу по адреси (ваљда смо се и дописивали нешто понекад), уђемо, он није баш био ту него смо попили кафу са кумом. Добро још изгледа, и даље она домаћа рибетина, наизглед обична али јок. Деца океј, кућу су ето завршили...
Неком другом приликом смо баш и држали презентацију за неку фирму тамо, па био и он као искусни програмер из неке месне фирме, међу потенцијалним муштеријама. Сале је одиграо свој стандардни игроказ, и нарочито пустио да Брата изведе свој демо са платама и прикаже за које време протрчи комплетна обрада (мада је и даље радила она спора верзија, кад пише колону по колону, претрчавајући четрдесет пута преко целе табеле, уместо да иде ред по ред и сваки од редова упише само једном, но и тако је било импресивно и далеко брже од оног на шта су навикли). После презентације смо имали форе за једну пуш паузу, па сам питао Љубу како му се чини, каже „много каките“. Ех, јебига, сећам се кад си причао шта радите, па испало да не можете ни индексне табеле да користите, него релативне, наравно да фокс изгледа као свемирска технологија. А оно није да нисмо штогод срали, ал' то су биле ситне ствари, оно да има ситних багова на сто места а да нећемо скоро стићи да их поправимо, да оно што исправимо на једном месту не бива исправљено другде, да умемо и да вратимо стару верзију, да и за то што ћемо да исправимо има да се чека... Али ово што је приказано је тачно тако како изгледа, ту нема преваре.
сезам, 17.:
"Прекјуче сам у Сомбору чуо две приче о боравку плавих шлемова: прво, да су у првих пар сати по искрцавању мењали доларе и марке по званичном курсу, док се нису опаметили, међутим и то је било довољно да се неки шверцери набрзину опаре, а неки други шверцери потуку међу собом...
друга прича вели да су се са оне стране Дунава потабали неки Руси и Белгијанци. Руси кажу "Зђес Сербија", на шта Белгијанци одврате са "Хир Кроуејша", што се завршило тучом. Не знам колике су размере те туче, али неко је неком сигурно разбио нос.
Не верујем да је ово све скупа било нешто велико, али нечега је сигурно било. Сомборци, дајте детаље.
Иначе, у Сомбору и широј околини нема бициклова, џинса и још неких ствари - покуповали комшије Мађари. Купују све редом. Суботичани се буне, а и Сомборци, мада не знам зашто - ми смо годинама празнили све од Сегедина до Ђера и Бекешчабе, ред је да комшијама узвратимо куртоазне посете."
Ових месеци је Грги био пацијент за акупунктуру. Зајебао се нешто на тренингу - откако више није репрезентативац, баталио је такмичење и постао тренер, па је прво спаринговао неком омладинцу, а онда стао са стране, тако ознојан, и пратио како се мачују неко друго двоје. Ту га је ухватила промаја и јебало га раме све у шеснаест. Пробао је већ свашта, ишао и код неког специјалисте за спортску медицину, ал' не пролази. Те реши да проба акупунктуру. Пронашла је тачке у својим књигама, и испало је да има да му наређа неких осам комада од кључњаче до скоро пола подлактице. Већ је била набавила други, јачи стимулатор, нешто кинеско, чије би жице закачила за крајње игле, па је то пуштало благу струју ниског напона, око једне волте, у импулсима. Изгледао је као модел далековода.
Плаћао је јајима, његови су држали кокошке и имали јаја на претек, а он их је продавао у фирми, тешко је ишло ван.
Лежао је потрбушке на нашем старом каучу, који је већ други пут био пропао - опруге у средини би попустиле. Први пут од тога што је ту ћале лежао док би гледао теве, док је то било у мојој соби (значи ране седамдесете, до фарбања собе у буљичасто), а сад већ од старости, јер је тапетар био само превезао опруге, није их заменио. Грги је већ имао поприличну стомачину, чудо једно шта се постигне за две године, јер су се он и Вишња забављали одлазећи на вечере. То је трајало док је трајало, остао апетит. Судбина бивших спортиста. Елем, стомак би тачно попунио ту рупу, и леђа би му дошла скроз права.
Није га излечила, ал' му је било боље. После је нашао неког другог за спортску медицину, овај га је зрачио неким жутим светлом, рече да му је то скоро решило проблем.
Та рупа у каучу је доста сметала. Ја сам спавао на оном делу што је преко дана изигравао наслон, она је спавала преко рупе**. Догађало се да ипак прилегнем после ручка, умела је да скува тако неке ђаконије да би ми напросто сав крвоток отишао на варење а мозак оставио да ради на само седам од тринаест цилиндара (устаљена фора, која никад никог није навела да пита што баш тринаест, а за друге вицеве увек неко нађе логичке брљоке), и нема друге него да заспим са стомаком у рупи. Нина је то описала овим речима: „тата воли мамину рупу, тако је лепа, удобна и мекана“.
Десио се и случај проблематичног меса, опет су људи пазарили код неког у неком селу, и морали да пију антибиотике, отприлике као оно март 1986., с тим што није било никакве организације, обични грађани. Дигла се поприлична џева, стигло и у локалне новине. (... 47 речи...) Е али пошто је већ било у новинама, грађани очекују да држава треба д'уради нешто, па се начелник округа натоврзао на инспекцију, шефица инспекције пак (... 80 речи...)... Ствар се вукла још неко време(... 53 речи...).
Не знам где сам нашао мајстора малтераша и то оваквог... Становао је негде близу поште, у старом неком стану у авлији тик од оне где је био Стоуров ерц. Одмах до њега је некад становао и Штева, ал' се брзо снашао да нађе неко боље место. Овај тип је имао пиљарницу на пијаци, трговао поврћем и воћем, био повремено у ортаклуку са мужем ветеринарске инспекторке (можда смо га тим каналом и нашли), ал' овај је био сигурација ко врбов клин, коцкар, сваки час у некој трипер комбинацији, више није ни знао шта је коме обећао и шта коме слагао. Од пиљарнице слаба вајда, јер „немам ја довољно маште... пази, распродам све, и сутрадан ујутро на кванташу једва имам довољно пара да опет напуним дућан. Онда одвалим тамо неку лудачку маржу и још додам дваес посто преко тога, и опет све распродам, наватам се пара само тако, и сутра немам ни за оно од јуче... не умем да измислим довољно велику цену да пратим стварност“. И онда, боље му је да малтерише, кад већ уме, ту је сигурна лова, плаћа се у маркама, и не мора да прати лудовање динара.
Био је зајебант, а и чудна фаца, личио је понајвише на оног Пјера Ришара из француских комедија из средине седамдесетих, тако светлокос и са челом до пола темена. Имао је и смисла за хумор, не знам колико пута смо рекли „да не буде после у новинама мајстор убио газду“ или обратно.
Имао је доста посла, требало је омалтерисати све, споља и изнутра, и онда још и ударити бавалит споља. За скеле се сналазио сам, ја одавно више нисам имао где да их изнајмим. Можда сам за једну туру и позајмио из стамбене задруге, али ово је трајало и на крају су ме звали да то већ једном вратим. Но, дотле је и тај спољни део био готов, бар са улице, а за стражњи зид је било лакше, јер је ту била тераса.
Тек сад се видело колико су зидови у ствари равни - на неким местима (изнад улазних врата, например) је чак морао и да теше сипорекс јер је зид штрчао и по пет сантиметара испод плоче, а изнад је био раван са њом, тамо сам ја ређао блокове под конац. Тако да су нам зидови, са малтером, дебели између 32 и 38 сантиметара, како где.
Годину-две пре тога, док сам зидао гаражу и онај зид за ветар, и зидове на спрату, морао сам да имам свој алат, није вредело чекати мајсторе. Купио сам мистрију, пластичне канте - е, срећа, те су имале тачно добар угао за сипање, и добре дршке, и трајале су баш, мислим да још једна или две раде нешто, ево тридесет година касније) и фанглу. Нису имали нормалну фанглу, ону лимену са дрвеном дршком, него неку будалаштину од пластике. Убрзо сам променио мишљење. Као и те канте, ову пластику је било много лакше опрати, а онда кад се сипа из чисте посуде много мање остаје на зидовима, ма скоро ништа, то је годинама остајало глатко. Нисам веровао да једна таква пластична сиграчка у ствари боље ради посао него класична лимена. А и дршка је била четвртаста па је добро лежала у руци, и не би временом испуцала од воде, и није била прикивана уз посуду, него је изливена у једном комаду с њом, дакле изнутра је и на споју глатко, што код класичне никад није било.
Елем, њему се толико свидела та фангла, да је на крају рекао да ће да ми је украде. И он је прошао исте фазе, од неверице до одушевљења.
То је трајало два-три месеца, негде до дубоко у мај. Коштао ме можда 700 или 800 марака (и фанглу), што је била океј цена, њему мало мени много, како то већ иде. И тај коцкар је био један дан да помаже, да ваљда одради неки дуг. Од њега је остала једна патика, по коју никад никад није дошао, ко зна да ли се и сећао где ју је изгубио.
----
* та се мрцина од мотора још користи диљем Фијата - возио сам се 2020. таксијем, модел 500, пространи петосед, са таквим мотором али на метан, пичио је и то при нижим обртајима. Чудо.
** што ће рећи да је спавала с моје леве стране, само тада. Ускоро смо усталили супротан распоред, ког смо се надаље вазда држали. Осим једном, једанаест година касније (в. 20-VI-2003.), са смешним последицама.
4-III-2020 - 7-VII-2026