новембар 1989.
Жута керамика је била у моди тада.
Негде овог месеца се ДБА преселио из Дома омладине у студентску задругу, што је око 400м уз реку... тј, језеро. Била је ту река раније. Селидбу смо обавили пола југом пола на руке, јер онај велики сто смо однекуд добили, а у кола није могао да стане, па смо то сами носили, на смену, био је потежак. По томе и знам да је био новембар, нигде сунца а суво и тмурно.
Кућа је стара, остала од Михајла Пупина, са ајнфором итд, како се већ онда градило. Добили смо велику собу на крају ходника, са све некаквим шпајзом уз њу, где смо метнули Кечигу кад нам се прикључио, па смо онда већ имали и сервис. Имали смо и једну мању собу поред, то нам је било складиште. Тада нас је било само седморо: Болди, Сале, Брата, ја, Грги, Нена и Блажа. После је дошао Рале (ваљда исте зиме), Фефи, Градек, Кечига, Милка, Штева.
Како већ иде са канцеларијама, пило се доста кафе, што смо дуго узимали из задругине кантине. Једно време су нам и књиге водили, док Милка није дошла. То нас је и извадило, већ се причало да смо пукли јер су нам књиге у хаосу - ови нису постизали, код нас је промет био много већи и разнородан, они нису навикли на то, имали су своју вишегодишњу рутину и нису се сналазили са тим нашим.
Из те кантине смо узимали и сендвиче, роштиљ нису имали. Сендвичи су били газдачки, скоро као сендвичи оне Зоре са технолошког, која је прешла кад је њихов професор постао декан на ПМФу па довукао и њу. Једини проблем је био што су стављали свега обилато, нарочито мајонеза или павлаке, па ако промаши браду и џемпер, неће тепих. Ту сам се већ уштосио и знао шта никако да не узмем на сендвичу, то са тепихом је било укупно један пут, кад се Милка забројала па узела вишка, те ајд да се не баци, узмем. А било је и да сам баш наручивао, кад је било да се иде даље на терен, јер ако нас муштерија и одведе на ручак, тај ће ручак бити касније поподне, или ће бити вечера, кад завршимо посао.
Морали смо да имамо путне налоге. Није да би нас мурија нешто кецала ако га и немамо, него да, у случају неког чукарца или нечег озбиљнијег, буде јасно да је возило у службеној употреби а не да се ту неко возика. Прц је био што за путни налог треба три потписа - одговорно лице које издаје налог, лице задужено за техничку исправност возила, и возач. Већ сада је била мука да се наватају та три потписа, јер је сваког мрзело да прекида посао и потпише, него смо се сналазили. Моја фора је била да се потпишем једном латиницом, други пут као Фефи (његов потпис је ионако био само таласаста линија, њега је свако умео да потпише), трећи пут ћирилицом. Или бих се први пут потписао левом руком.
Кад је дошла Градек, морао сам то да изведем на њој, нешто у виду ватреног крштења, дао сам јој да ми удели један потпис. Гледа она лево-десно, шта је сад ово, тек сам два сата овде а већ неко одговорно задужење. Да је смирим, само кажем „ајде, ово смо свакоме урадили“. Наравно, нисам рекао шта је то „ово“, па се начисто усрала, у чему је зајеб. Оставили смо је да се крчка пар минута, па јој објаснили да „ово“ значи буквално „да потпишеш“ и да тај потпис ама ништа не значи, сви потписујемо и нико не гледа.
Теоретски, потрошени налози би требало да се архивирају, што се у неку руку и догађало, с тим што је архива био сам југо. Старих налога је било на све стране, у вратима, на сенилима, под седиштима. Десило се једном да су Рале и Фефи возили на исток рано ујутро, и сунце бије у лице, овај за воланом крене да спушта сенило, овај други муца и каже „п...п... па...“. Дотле овај спусти сенило, а одозго му у крило падне бар двадесет тих налога. „То сам хтео да ти кажем“.
Нисмо имали свој клозет, него смо користили њихов, онај за особље, што се држао под кључем да га не запишавају ђаци. Кључ (тзв. директорски) је висио на чивилуку код улазних врата.
Спомиње се: 19-IX-1991., Александар Расков (Сале), Благоје Врбовић (Блажа), Болдижар Барваи (Болди), Брата Аврамов, Градинка Перетић (Градек), ДБА, Дом омладине, југо, Милка Петров, Невена Жаја (Нена), Раде Перетић (Рале), Стеван Гарај (Штева), студентска задруга, Таса Раденков (Кечига), Ференц Герег (Грги), Ференц Фаркаш (Фефи), на енглеском
11-VI-2021 - 16-V-2026