14-V-2024.
Најзад сам, бар три године након што сам приметио да нешто није у реду, исправио баг у StatCounter.prg, где ми је годишњу прогнозу рачунао по последњем стању пре него што га у ствари упише, дакле множио је претходно стање (не старије од 24 сата) са бројем секунди у години и делио са бројем секунди од почетка године до тренутка уписа... те је то увек било неки ситан проценат померено и тешко се и примећивало. Једино ми је било чудно што месечна прогноза падне а годишња се повећа, хм... И ето, најзад сам и то исправио.
Једно поподне су узели Јоду и отишли до града... да се нађу са Драженом. Нешто је као био обећавао некакав монголски роштиљ да ће да им спреми и шта све не, па се онда вадио и врдао, и на крају се све свело на то да су попили кафу испред Прлеског.
Јуче смишљамо шта ћемо кад ових дана, што се тиче клопе, одлазака на башту итд... реко „ајмо у каштел“. (... 14 речи...) договоримо за данас, ал' не за ручак, ту је сложила супу од (своје) коцке, испекла неке готове савијаче са сиром и отворила теглу (такође свог) чатнија од смокава и купина, него ћемо за вечеру.
Поподне смо се прво премишљали шта ћемо, јер је на Јоди издувала задња десна. Ма, видео сам да пушта још прекјуче, па заборавио док смо стигли кући. Нашао у комбију ону жуту ножну пумпу, напумпао, звао Оптиму да питам јел' гужва, каже она дођите. Одем, а оно момак ради сам, и једном да се деси да стварно нема гужве. Скинуо точак, нашао завртањ у њему, рече „биће да је ово... јел' да га заврнем до краја да не пушта, ил' да га вадим?“. Тог тренутка сам извадио цигарету и запалио. Он је то извадио, утерао онај резанац намазан лепком у рупу, напумпао, написао рачун, па смо отишли до Вање да платим, ње нема, шта ћемо сад, каже момак „ако имате тачно 500 динара, да је не чекамо...“, океј, изманевришем, одвезем се та 3,5км до куће, и угасим ту цигарету. Брзо, нема шта, или су наше цигарете тако дугачке.
А онда смо нас двоје отишли до Клицаида, она је расађивала шта је још имала (боранија, краставци, кукуруз за кување...), ја косио травњак на улици и делу авлије. Набрао сам и нешто трешања са оне велике, ал' то је само узорак, већи део још није зрео како треба. Више нам ништа велико не краду, ваљда је помогло што смо се издерали на комшију јесенас, ал' још има трагова да је неко улазио - трешња у делу гонка где је ми сигурно нисмо бацили, нестала ролна клозет папира. За сваки случај, ново црево је у боји траве и заклоњено њом, мора скоро да се нагази на њега да се примети.
Кренуо сам и ја са ММСом, само за уста, нешто ме у суботу на ноћ био пробудио умњак, горњи леви, онај што је још увек прилично читав и ради посао. Опет као и са кутњацима, не боли ме зуб него глава, у сличној шеми само мало померено. Сишао, намазао дијемесом*, отишао горе, играо мало биџулд, сачекао да прође, легао... онда никако да заспим јер ми је отекла и слузокожа у носу (у ствари одлично што је тек сад, обично би ми се догађало преко зиме, ову прескочио), па је онда она кренула да кашље... кад сам најзад заспао, држало ме до поднева. (... 30 речи...), па смо Стенли и ја остали да гледамо Стари Дрек - Дубоко Срање 9, финале треће сезоне, попили укупно две од оног тајанственог тутифрутија.
И онда смо око шест кренули у Каштел. Неша се штогод бунио, гунђао, није му се ишло, Анита је једва чекала. Даме су се штогод и удесиле, па смо поседали у комби и правац тамо. И још смо се и сликали на паркингу... кад оно, капија закључана. Пише „улаз у ресторан кроз рецепцију“. Знам где је рецепција, то је у углу, има прозор према дворишту. Ајд до друге капије, на крају паркинга, и то закључано. А видим да у кухињи гори светло, прозор је отворен... кажем прилично наглас, можда је неко нешто унутра и чуо, „овде сад не можеш нормално да уђеш, него треба посебно упутство... ако ми за ових педесет година није требало, е нећу сад да учим одакле се улази, ајмо у 'Стару дуњу'!“.
И тако и урадимо. Тамо је било можда три возила кад смо дошли, а и ти су били неки што су касно ручали, док је стигла клопа, били смо сами с келнером. Неши гулаш (јер је у понедељак смазао бабин, дакле воли), Анити супа, а ми остали нисмо нешто могли да се одлучимо, па смо тражили нешто 'д бест ов', тј да проберу шта ваља па на овал. Стигло је на дасци, и било је добро, пио се Ердингер (зет и ташта) и тамни Будвар (Го), било је и мало соса од мирођије и од вишања, келнер је наређао шта је шта... Сунце на заласку је пичило право кроз терасу, било је мало зајебано за фоткање, много противсветла, ал' су бар клинци одлично испали. И хлеб је био свеж, право из пећи, домаћи, кора крцкава итд. Бар је бар тако некако рекао келнер, мада се не сећам да је 'право из' било изречено, могуће је да је био полупечен па само довршен, пећ се тек распаљивала за вечеру... тј видели смо у одласку кувара како се маје око ватре. Било је већ 20:30 кад смо пошли кући, на паркингу ни живе душе, можда је само чистио пепео.
Све скупа, добро је било. Починио сам у томе тактичку грешку, што сам уопште нешто хвалио, (... 80 речи...), што смо се зајебали са 'д бест ов' па су нам онда изнели шта имају а наплатили као да је не знам шта итд итд. Свеједно, Неша је сутрадан ујутро, пре спавања, смазао остатак свог гулаша; оно ребро од мангулице је било више коске него меса ал' је имало шмек, а и она друга шницла је била иста као прва. Хлеб је сутрадан за вечеру био тек нешто мање добар, тј имао је исте мане као и свеж, за разлику од осталог кафанског хлеба који праве по посебној наруџбини, па свеж буде не знам како добар, а после испадне да не држи ни пола дана и изметне се у исто срање као што је и сав остали. Ајде да ово пишемо у плус.
Бар сам прогурао предлог да идемо у Сокобању кад ухватимо тренутак између трешања и вишања, тј ако буде среће да то потрпамо у бурад да ври, па ту ухватимо четири дана у комаду, чим ми прође матурски парастос. А пропао којег је пре неки дан звао Бајло, а звала је и Драгана, те не знам шта сам од кога чуо, разликују се по томе што она вели да нећемо држати час (јер је она прошли пут ишла у историјски архив по дневник и нахватала неку кијавицу од оне мемле и прашине) а он вели да хоћемо (ићи ће Мима по дневник), да ће академија да се држи у свечаној сали општине јер нас је позориште одјебало, Соња неће доћи, није јој добро, и да спремим 3600 ситно да се не би Драгана зајебавала са ситнишем. Опа, изгледа да је или инфлација озбиљнија него што мислимо, или и тај аматерски бенд тражи добру лову. Видећемо.
(... 30 речи...)
Сутрадан је за ручак била свињска рибља чорба. За ту прилику сам узбрао прву боливијску са своје мезимице, коју сам целе зиме заливао у прозору горњег купатила, јака... баш нам се добро ознојало теме, и Стенлију и мени.
После смо нас двоје отишли у Клинцаид, застро сам јој земљом (маховином итд - то су кртичњаци и шта сам постругао са бетона) следеће парче баште, где је наслагала изломљени коров и суве стабљике дувана, на шта ће још да дође сено (што сам саденуо претходна два пута) па ће ту ваљда још кромпира и чега већ. Она је расађивала кукуруз, боранију, краставце. Набрао сам кило ипо вишања са оног дрвета на улици, првог до навоза, та је некако поранила. Смрзао сам се и вртело ми се у глави, дува ветар и љуља дрво око мене.
На sGradlj.com је била рекордна посета, ваљда 14000 за један дан (према домаћиновом бројачу, сад да ли су се ботови размахали, није ми битно). По оном старом бројачу, ниједном није било више од 11000 месечно. Прогноза за ову годину, исправљена, стоји на 1.450.000...
Увече причали с Леном, седамаестог лете на Кипар. Милан се спрема да напусти посао у Франфурту и пређе код њених Финаца, преговори у току, требало да разговара с њеним шефом ал' се овај разболео. Био му је рођендан па је, по обичају, одвео Стојана на вечеру, то им је обред.
Онда је звала Нина, па смо јој помогли да убеди Санду да се најзад окупа, последњи пут су се купале овде. У међувремену је успела да наговори Рају па Виолету, остале су ове две. Проблем је што сви имају тако добру косу, и да месец-два не види воду и даље добро изгледа. Убеђивање је успело, у четвртак ујутро (16.) смо затекли фотку са њих две у кади, успех. Успело је још једно, Санда научила да врти кинту. Истина, не онако како сам је учио, са два прста одозго, него да једном руком усправи новчић, а другом му лупи чвргу по ободу.
Шеснаестог се одвезао са Гораном, Стенлијем и Анитом у пазар - да набавимо хдми каблове, требаће за пројектор (у међувремену очишћен од гарежи) а и за телевизор, ако ћемо да качимо плејстејшн за њега. Одемо до Федре, кад оно цврц, не раде, ал' смо се бар провозали, видели где је све никла новоградња, станови станови и сад више ни на Ружа ни на 25. мају ни било где одатле до центра не може да се нађе место за паркирање. Чак три зграде сад гледају у двориште Змаја, који је лепо провео првих 60 година окружен авлијама и баштама.
Отишли у Лидл, где ми је напрасно прорадило памћење, сетио сам се свега што ми је рекла, и поврх тога узео и 10кг шећера, требаће за ракију. Узели и сладоледа и пуњиве батерије (не од 3600 него од 2500 милиамперсати, ал' скоро џабе). Срео Болета Левацког, није ме познао, тек на други поглед, а можда ни тад него се фолирао. Ма добро, нек си жив и здрав, сетићеш се, има дана.
А кабл сам нашао у Металчевом дућану у Роди, док су они пазарили Анити одећу у Рерсу (мада неки то читају Пепцо, што нема неког смисла). Док су у том предсобљу Роде били продавци мобилних, нису имали ни езде картице ни каблове ни ништа, а сад ови што продају шерпе и лонце - имају. Па ти види.
После је испало да ради и пројектор, ради и његов даљински (на батерије од пре седам-осам-десет година), али је софтвер у пројектору збуџен нешто и само се врти у некој петљи, то је неки старији модел где још нису умели да подешавају боје на ЛЕД екранима, ко зна на шта то ради, и пустио би филм пар секунди па би онда гасио светло, пролазио неки свој циклус минут два, па опет две-три секунде филма и тако у круг. Гледаћемо ми то на тевеу.
Осамнаестог смо успели да наговоримо Нешу да мрдне дупе из собе и отишли сви у Клинцаид. Прво смо стали код Боба брзождера и узели свима по пљеску, што је потрајало док смо се изређали, да свако за своју каже какав прилог хоће (Стенли је уредно изређао своје на српском, са тачним изговором, а ни нагласак му није измакао), а кад смо стигли тамо, око подне, прво смо то појели па онда навалили на бербу. Била је и пауза за кафу, чак, мада нисмо имали доста шоља, није ми пало на ум да треба и једна за Нешу, па смо зато нас двоје пили једну попола. Све скупа смо се добро провели, и урадили посао, набрали смо 55кг, таман за једну туру ракије. То смо око вечере нас двоје на руке измуљали, и завршили са овећим бројем црвених слаткастих капи по лицу, рукама... Што смо касније спрали, наравно, (... 40 речи...). Ту сам имао и један чудан тренутак полунесвестице, где ми је већ познати осећај као кад се искашљем па ми фали кисеоника, сивило у глави иако је мрак, овог пута праћен и чудним глувилом, где сам свој глас нисам могао да познам, тј препознао сам неких пола шуштавих сугласника ал' свеједно нисам текст... легао и чекао да прође. И прошло, за пар минута, кад сам се надисао. А онда смо прешли на кајсију кад је умњак прорадио, и нос ми отекао негде унутра, оно боли глава, дишем на уста, пијуцкамо, пушимо и лепо нам је... Бар сам лепо заспао, а и зуб је мање јебавао главу, болело мање него прошле недеље.
За то време, Лена и Милан су стигли на Кипар, сместили се, брчкају се у базену, послали пар фотки.
Деветнаестог је требало да оду до Дражена на тај аргентински ћевап што им је толико пута обећавао па ништа, и то су га некако натерали током разговора, сад да ли кад су се оно видели у граду претпрошле недеље, или у разговору потом. Ајд да видимо и то чудо... међутим јок, одједном његовој баби није добро, ништа, неки други пут. Једном му прозовеш блеф и ето. Онда као у ствари јесте испекао али се зајебао, није ставио вегету, а онда опет не може да пошаље фотку јер... ма ни да лаже не уме.
Увече сам најзад постигао некакав резултат на том руском биџулду, 8,9 милиона (нешто другачије броји а има и пар додатних фрцокли), и сад не знам кад ћу опет то да играм, захтева поприличну концентрацију или играње на интуицију, без много удубљивања. У овом случају је упалило ово друго, седели смо сво четворо горе, свако за својим екраном - Го је преместила лептоп на ону другу полицу од Лене, што су у међувремену такође склопили, па сад на симпићу има места за троје; Стенли седи до ње и читуцка којешта на телефону, ја на столици за меком, а она у оном пожарном буџаку за гугољем. Чантрамо, зезамо се, пијуцкамо, он је канда опет нашао никшићко црно, воли да оде тако до самоуслуге на ћошку, пешке са Анитом, то у Америци нема.
Џимини мачићи, свих петоро, лепо напредују. Прска им очи тим ММС раствором, и прогледали су, чак и они којима су биле скроз улепљене од крмеља, што им је ваљда ендемска бољка код нас. Зелениних четворо су још у гаражи, неколико недеља млађи, изгледају још боље.
----
* ДМСО, кад се прочита по енглеском бацању чини... ди је месо.
Спомиње се: 25. мај, sGradlj.com, StatCounter.prg, Анита Џенифер Бергер (Анита), биџулд 2, Богдан Левацки, Виолета, гонк, Горана Средљевић (Го), гугољ, Драгана Витас, Дражен, Змај, Јелена Средљевић (Лена), Јода, каштел, Клинцаид, матурски парастос, Мерима Табарски (Мима), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Ненад Бергер (Неша), новоградња, пљеска, Прлески, Рју (Раја), Ружа, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), своја производња, Соња Славковић, Стенли Бергер, Стојан Настић, тутифрути, ћевапчићи, чорба, на енглеском
13-VI-2024 - 23-I-2026