07-IX-2024.
Шестог смо отишли у Клинцаид да средимо, колико већ будемо имали воље. Пре поласка сам спазио Фаика, опет је ту (а нестао је сутрадан), овог пута сам бар успео да га шкљоцнем. Наручили смо пљеске код Боба, одавно нисмо, још од јуна ваљда.
Прво сам активирао водовод, тј ону привремену пумпу. Доливао сам воде у њу једно четири пута, ал' ту ни не стане много, а има и много бољи отвор за доливање, нешто цол у пречнику, много боље од оних 5мм на старој. И онда је вода кренула, па сам дохватио Стигму и косио, колико сам већ имао воље. Она је почистила - кујну, гонк, терасу, добра се прашина дигла... нова метла. Стару су нам украли, у међувремену. Фали и онај бољи нож из Лидла, понека кашика, виљушка, све боље шољице за кафу.
Мало сам исполивао да се прашина упије. Чуо се опет са Бајлом, каже њему је без везе да долази сам, да дође он ујутро да покупи Драгану и мене. Имам свој распоред за то јутро, идем још у набавку, немој ми кварити, заборавићу нешто. Тј, слагао сам само две ствари - прво, та субота ујутро је онај сат у години кад Драгана и ја седнемо и попијемо једну насамо. Не догоди се ту ништа, осим помало у намери, ал' ето, то је моје. Друго је што смо у набавку отишли одмах после баште, прво у Светофор па онда у месару код месне. Ни за сланише не морам да идем ујутро до пекаре, узела смрзнуте па ујутро испекла у фрајеру.
Те ноћи је најзад падала киша. Не знам шта ме лепше успавало, тај тихи ромор или мирис свеже упијене прашине.
Увече нисмо ништа пили, а и дали смо се штогод на дијету, она сад не вечерава, хоће да скине пешес кила, каже ако већ фотографа не може да мења, бар да мења модел. У ствари је увек могла да скине киле кад јој се ћефне, а и после сваке трудноће се за пар месеци враћала на претходну тежину (као што је сад Лена, пре две недеље јој је било остало још кило-два вишка). Пошто не вечерава, и та гомила сухомеснатог у фрижидеру је сад вишак, то ће пре да се сасуши него што ћу ја стићи то да поједем, па ни то нисмо куповали него је насекла тог што се затекло.
Тако да ме ујутро пробудила тек у девет, и све смо утоварили по списку како сам записао синоћ. По Драгану сам пошао у 9:55, и тачно смо натемпирали да ме није ништа чекала (чекао сам ја њу, на последњем семафору сам намерно заостао, док она пређе последњих 20м), и кренемо све по реду, коментаришући све те народне сентименте око смрти Боре Чорбе, и док смо излазили из града звони мој телефон. Држим га код брзиномера док возим, кажем види ко је, каже „има само једно слово“... хм, тих на једно слово имам мало, реко јави се. Позив од куће, каже заборавио сам кључеве. А, па да, није било на списку. Таман смо били пред окретаљком код моста на обилазници, налево круг, дођемо по кључеве. Ајд кад смо већ ту, уђе и Драгана да се поздрави, па смо јој показали и последњи видео са Тањом, како се тегли, жмирка и смешка, слаткица једна.
Кад смо стигли, таман реко „гле овог што се паркирао, биће зајебано да се удупетирам“, све мислећи да је дошао неко код комшије Лесковчанина, кад она каже „ма јок бре, то је Бајло“. А стварно из профила га никако нисам познао, набацио је још гроника. И тако, пропаде ми тај сат за ову годину. Бар смо нешто касније ухватили тренутак да се поздравимо, кад већ нисмо одмах кад смо се видели. Бар је овог пута имао ко да нас сфотка док то пијемо.
Пошто је скоро све било већ спремно, нисмо имали много посла - изнели столове и столице, опрали мушеме (испирање цревом, јеее), поређали сланише и сухомеснато, насули себи по ракију (Јасминина кајсија што је донела прошле године) па као полако, ал' оћеш, сваки час бих се сетио нечег што треба да се уради, изнесе... током те прве цигаре сам устајао бар четири пута, а ту једну ракију развукао на ваљда цео сат.
Укључио сам фрижидер - више га не држимо стално укљученог, чему то кад нам треба за овај један дан у години - и приметио да се врата не затварају како треба, што сам решио банџијем из кола.
Онда су дошли убрзо, једно за другим, Сташа, Јасмина са мужем, Мјежац са женом, Мима, Средљак, и око 12:30 и Борче, коме сам рекао да намерно касни, он нам је додатна набавка. Испало је да има само пиво да донесе, то троше само он и Средљак, међутим није испало тако, нешто је попио и Бајло, па је замало испало да тих шест лименки неће бити доста. У ствари је каснио додатних пола сата, јер је кроз село пролазила нека сахрана. Село је мало, с краја на крај нема километар, сахране иду по старински, пешке, а ред се зна - погребна колона се не претиче. У ствари, колико се сећам, и у закону пише тако.
Средљак је дошао добро припремљен - донео је 3кг смесе за ћевапчиће, спремљено унапред, како смо се договорили, и специјалну кецељу за себе, и донео нам је и неки комплет тањира и пар посуда за салату („кад ти опет упадну лопови у кућу, да се не срамотиш“). Наравно, морао је Бајло двапут да иде до дућана - за сок, швепс и вегету или нешто слично. Ово последње сам био и ставио на списак па га ипак нисам понео, јер по нашем рецепту не треба. Но, Средљак сматра да то мора, а роштиљ мајстору се не приговара, бар не док не заврши.
Био је мало проблем да се обликују ћевапчићи, што се некад радило специјалним левком од поцинкованог лима, имао је ћале такав, а сад се узме пластична флаша па се одсече само грлић. То сам урадио ја, али сам се мало зајебао, оставио предугачко, па је мало теже ишло. Направио сам тридесетак комада и већ се начисто презнојао, кад су прискочиле Јасмина и Мјешчева жена, с тим што су баталиле левке и радиле то рукама, а и треће кило напросто обликовале у пљеске и само уваљале у ситно сецкан лук. Ту су већ неки кренули да кукају, нарочито Драгана, како више нигде не можеш да добијеш пљеску како треба, свуд иста фабричка смеша као за хамбургер, само се различито зове. Срећом, нико није покренуо расправу о луку, да ли треба да је умешен у месо или да се овако уваља, на то би отишло бар десет минута.
А онда су приправиле и салату, нажалост све купљено у пиљарници, од нашег рода нема више ништа ове године. Било је парадајза до пре две недеље, а онда је здокнуо. Четрдесет седам дана без кише.
Средљак је био у елементу, и за роштиљем и после за столом. Изметнуо се у правог маторог зајебанта. А и та кецеља...
И онда је он био готов са роштиљањем већ око 13:30, и онда смо седели пола сата и чаврљали док није најзад изнео то месо. Све је било добро, осим што је онај комад врата што сам ја узео имао неких зајебаних делова са тврђим везивом, што не би био проблем да имам зубе као пре десетак година... ал' било је и то добро. Таман смо били отприлике готови са клопом, кад наиђе Јозда. Ето, да имају и они представника.
Пала је и опсежна размена новости. Тако сам чуо да је умрла Софија, била читуља у прошлом броју. Сетио сам се да пријавим да се оно пролетос била јавила Боса. Мима је испричала мало дужу историју о Вози, како је наследио од оца пола куће, другу половину брат, с тим што је мајка имала право да борави ту док је жива. Е кад је она умрла, он прода своју половину братовој жени (!), и остане ту да живи. Паре од куће док су трајале, трајале. Е сад кад је и брат умро, од короне, снајкина деца реше да продају кућу а куд ће са стрицем... Те купе њему неку кућицу на крај села, мало али има све, таман доста за њега. И он се пресели тамо. Био је једно време пио, па је једно време пио баш много, па онда престао. Живи од социјалне помоћи јер није саставио ни тих петнаест година радног стажа... Е сад како је то један вуковац испао такав пробисвет, по Драгани је делом крива његова прва газдарица, која му је, хм, дала, а њему се осладио сладак живот. После је живео са неком уметницом годину-две... Буквално пуштен с ланца кад је отишао да студира, и студирања би се ретко и сетио.
Ту негде је и цајгер на еосу 70 обрнуо 50000.
Јасминин муж је навалио са мувопичем, баш нам се било скупило мува, ал' спор је, све чека да му мува дође на оно пола квадратног педља што је очистио на столу пред собом, а кад је спљеска, прво прстима провери да није жива, а онда је дигне са стола и баци испод. Изем ти технику... ал' добро, нека те. После му је то досадило па сам преузео ја, клепајући муве по разним местима, чак и на наспрамној страни стола, и уз ногу од стола, и под столом, чак сам био похваљен као велики ловац. Ех, после оног великог лова у Мађарској у лето 1995. и јесенашњег после пожара, кад смо држали кућу пет дана отворену да испари она вода од ватрогасаца па нам се накупило мува, ово сад је лук и вода. Онда сам морао да испричам и то о пожару...
Последња три сата су прошла онако, у чаврљању око стола. Онда се око пет покупио прво Мјежац, они има да се возе до Темерина, па се измигољио Средљак и то тако да ником није било јасно да он у ствари одлази, па је отишао и Јозда, а ми остали смо онда полако све посклањали, ја потоварио ствари у кола. Драгана се опет одвезла са Борчетом, јер близу су и њему је то два ћошка. Да, али сам ја бржи... у ретровизору на километар нисам видео никог. И то му је био тај матурски парастос на 50 година...
Стигао кући око седам, па се после истуширао још једном. Урадио фотке, окачио на Дропбокс, разаслао имејл са линком. Вечерали нешто тог роштиља. За сиротињску забаву нисмо ништа пили, а ни јели оне смешне колачиће јер она не вечерава, него је извадила један цветић из архиве, па смо поделили једну цигарету са тим, таман довољно, лепо смо се забавили.
Занимљиво, овог пута нико није гледао фотке. А баш сам се око тога штогод потрудио, освежио сам Наново, додао и свеже фотке и шездесетак песама. Меса је на крају остало... ништа, осим киле ћевапа. Ако смо прошле недеље јели ону плећку до петка, сад ћемо јести ћевапе бар до среде.
Сутрадан смо испекли ваљда последњи казан ракије, где смо већ убацили свашта од последњег воћа, па и две лудаје. Изашло 3,7 литара, није ни лоше. За ручак супа од две коцке (једна из своје производње, једна куповна) и кнедле од гриза, чврсте, нису ин испливале, и они ћевапи. За салату, она узела рена куповног из тегле, ја онај чатни од трешања и лука, лепо љуткаст.
Решио да кренем кроз енглески Бјо и испоисправљам сва неенглеска имена где пише кх а знам да треба да се чита као х. А и оно где се чита као к, ко зна како је гласило у оригиналу... Нпр. у случају Сика (в. 20-VI-2001.), ко зна како они сами себе изговарају, није допрло кроз нас директно него само кроз енглески. А онда се испоставило да других случајева није ни било, нисам спомињао Харков, Агу Кана и сличне случајеве кад су своје х транскрибовали као кх, све надајући се да ће к да буде упутство да се х има читати као х, а добијали шупаљ нос до очију јер би ови то увек читали као к.
Они ћевапчићи су потрајали до среде, и још је у понедељак насецкала неколико у чорбу, нек има шмек на дим. Није ни лоше. Највећи кулинарски изуми настају стицајем околности.
А проредили смо са пићем. Након оне ноћи четвртог, кад смо попили и нешто преко црте, прескочили смо наредних пет дана, а отад само двапут, и то остали на безбедне три чашице. Пребаждарили смо се брзо наниже, те је то било таман доста. Постало је мало без везе, расте нам капацитет а угођај остаје исти, па чему онда. Ово чак нисам ни спремио ниједну нашу, него смо пили Јасминину кајсију. Уопште није лоша, само је њу ујутро нешто болуцкала глава, што се са нашом скоро никад не догађа.
Киша је најзад пала у понедељак, па је онда била мала пауза, а онда је од петка кренуло озбиљно, а и температура је пала за десетак степени, а ја прешао из шорца у фармерке и почео да носим јакну. У четвртак сам регистровао комби - овог пута га отерао на прање пре подне, ал' сам прво узео шпахтлу и ископао све оне трешње и вишње што су се накупиле испод ветробрана. Момак код Чворка (власник дућана за технички) каже да ме је пролетос сфоткао како сам се опружио и одспавао док су прегледали Јоду... Ма, могао сам и данас, ал' сам изабрао термин поподне, и већ сам стигао и да одремам после ручка. Донео момак и скоро деци ракије, реко немој брате, ноћашњи сам, легли смо у четири...
Кад смо код ракије, падне ми на ум да видим колико пута је спомињем... а најлакше је да је напросто убацим у речник на енглеској страни, па да видим. Јеботе. Тристаосамдесетшест пута. Још само децу спомињем више пута :). Цео дан у петак (тринаести, срећан свима који славе) сам убацивао линкове и додавао у чланак шта се успут сетим.
У четвртак се јавио Алфонс са поруком да је, на мој предлог, опет пустио Јана на УА. Отворим скајп па јавим у групу звану „Пут у Србију“ (где смо Јан, Киш, Нина и ја). Киш је приметио али Јан није.
Увече смо се сетили да можемо у Лидл и Роду и увече, као некад. Лидл добија робу четвртком и понедељком, и иако је већ био мрак гужва је још била прилична. Не знам шта налазе, гомила ствари због којих смо у почетку тамо ишли је напросто нестала. Узео сам папагајке (комплет од три, затребаће), она је узела неке брусхалтере, 10кг брашна, четири теглице инстант кафе, 7200. У Роди, пак, само месо и ништа више, а и то ништа класика него срца, говеђи језик, јунећа коленица, свињска џигерица и два јунећа репа за супу, 3500. Сутрадан је испала дообра супа, чак неким чудом не нарочито масна. Супа од коске је маснија, мора да је због сржи.
У петак увече смо ипак попили ал' од оног што се затекло, нисам пунио флаше. Остало помало у флашама - од наше крушке за једну чашицу, од Јасминине кајсије сам доливао у свој еликсир (100г чубра у две литре ракије, па то попијем увече по чашицу, за либидо, чини ми се да ради, ево тако већ ваљда шесту годину) јер се превише упило па ми је фалило два-три деци, тога је било за чашицу ипо. Пређемо на Мимину, мора да је овогодишња, рече да јој је од 60 литара остало ни десет, и нешто ту није у винклу. Није да је лоша, ал' није то мирис кајсије. Опет мени није било ништа, ал' њој је остао чудан укус у устима.
Спомиње се: 20-VI-2001., Алфонс д'Алшембер, Бјо, Босиљка Шаин (Боса), вегета, гонк, Градивој Средљев (Средљак), Драгана Витас, еос70, Живко Мједеница (Мјежац), Здравко Сметовачки (Воза), Јан Бренкелен, Јасмина Влајин, Јелена Средљевић (Лена), Јован Зданић (Јозда), Јода, Киш де Кок, Клинцаид, Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Мерима Табарски (Мима), Наново, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), пљеска, своја производња, Софија Летин, Станоје Сердаревић (Сташа), Тања Настић, ћевапчићи, УбикАгора, Фаик Ризвани, фрајер, на енглеском
8-IX-2024 - 10-VII-2026