17-XI-2025.
Пре подне сам кренуо у набавку - код Најке у Детелину за храну за коке и цигарет папир (мада и тај њен је сад исто срање као и онај из трафике, пепео од папира лети на све стране и папир око филтера се лако зажари али зато тешко гаси, сваки час смрди зажарен филтер из пепељуге); код Мркшића две пљеске да се месо надроби на пицу, две киле млевеног (требаће за којешта наредних дана) и жужу погачице. Она моја ученица се сетила да ме пита које сам годиште, каже она је шездесосмо... што ће рећи да је та епизода са месарским одељењем у 13. фебруару била отприлике у јесен 1984. или најкасније 1985. И на крају свратио до Персуа да купим пиво (пет црног никшићког, пет зајечараца), јер јесте у киоску иза месне бољи избор ал' је зајебано за паркирање, добро сам и за оволико имао среће.
Од припрема за френдз парти она је све урадила сама, моје је било само да доспем ракије да не сипам из начете флаше, а онда сам успео и то да зајебем, промашио балон па уместо крушке досуо трешњу. Ту смо се сетили да би то морало да буде неки од оних француских термина, јел' беше барикатура или купаж (који се лечи декупажом). Нађем на википедији читав речник, у ком пола израза означава разне трикове да се извади шта је лоше испало. И оба ова... барик је одлежавање у храстовој буради, да би „одређене компоненте укуса из дрвета прешле у вино“ (а од неодређених ама баш ниједна, како та храстовина само зна које су које). За купаж још горе, „теоретски се помеша мало доброг вина са много лошег да би се добило много доброг вина; у пракси оно мало што је ваљало нетрагом нестаје“. Но, бар сам имао уводну причу, штета да се баци добар зајеб, нек је и на свој рачун.
Тако смућкана ракија је сасвим добро ишла, Борче је прву здувао док сам ја дошао до пола своје, каже „што мени увек мање сипаш“, „а најдаљи си па прво сипам теби, и ето на теби се вежбам...“. Испало је да је он здувао четири (0.16л, да се разумемо), ја три, даме по отприлике две, ту се помало и доливало.
Фора коју је испалио Стенли синоћ, „твоје дупе мора да завиди твојим устима, како сереш“ је одлично прошла (и на Бурундију, тамо је било „ау, сурово!“). О политици слабо шта, осим што је Драгана унапред предала меч, „ма јебеш Вучића, купићу ти тај литар вина“ (јер се са Борчетом кладила прошли пут да ће да победи). Спомињале су се и овулације (што је стара фора Индексоваца, „спонтане овулације“, која је сад оживела у појави неке репортерке која је тврдила да су ћацад са Косова то добијали успут док су као пешачили), и ваздуплохов, како сад сви по трипут прочитамо кад у тексту наиђе реч ваздухоплов и преслишавамо се које је тачно. Као бака што је два-три пута рекла жедулац уместо желудац (кад недељом буде цело пиле за ручак, од бареног мени иде желудац, а за доручак џигерица упржена у шерпици), па после није више знала које је тачно.
Дуже смо се задржали на присећању ко је с ким ишао у разред у основној, ко је био у VIII2, ко у VIII3, ма спомињао се чак и VIII1, и скоро свако је за по неког изгрешио, сећајући га се из погрешног одељења. Ја углавном нисам брљао око виђенијих фаца, ал' сам скроз побркао Јоцу Туршију, јер сам мислио да је бар две године млађи од нас... Дечко је имао канда неких хормоналних проблема и стварно изгледао некако накисело, воштаног тена и по висини у просеку осталима до ушију.
Пица је прошла одлично, мислим да такву нису још ни видели а камоли јели. Борче је појео чак три парчета, два од прве и једно од друге. Посебно их се дојмио њен сос/кечап, овог пута смо отворили већу теглу, ма оно све домаће осим надева, и башка маслинки, тако велике ни ја још нисам видео, потрефила се таква теглица у Мерету. Онај качкаваљ што некако није означен црвеним троуглом (једна ствар што је ова влада урадила како треба, да се лажни сиреви не смеју продавати као сиреви, јер ако су додата уља уместо млечне масти, то више није сир него „производ од...“, што је и досад писало , али јако ситним словима на налепници) али ипак има чудан мирис, али делује као погрешан само док је у иоле дебљем слоју и још испарава, на пици се не осети уопште.
Овог пута на пици није било „ружиних латица врелине“ (алузија на некадашњу рекламу за детерџент са „азурним зрнцима белине“... ало бре), него је љут био тај сос, ал' сви смо већ толико набаждарени на љуто да се није ни спомињало - ни да га има ни да фали.
Посебан шмек вечери су биле, на крају, и лење пите с јабукама, у које је насецкала и сушених кајсија, мало занимације за зубе. Нисмо пили вино, јер... вино је италијанско пиће број 1, традиција јебига, и пица је италијанско јело, дакле пили смо пиво. И Драгана, која попије можда два пива годишње, то попије уз пицу, ал' јој се онда приспавало, зато ваљда и избегава пиво. Расанила се чим сам извадио фоткалицу да је сликам како јој пада глава. И угојила се, каже, има 52 киле. Одмах сам погледао где треба и, јесте, салце јој прелази преко појаса скоро сантиметар, буцко буцко... Ту крене прича о томе како ко контролише килажу и опуштеност, и наравно Борче врти тегове од 2х6кг, док ја бар три-четири вечери окачим оне манжете од кило ипо, што смо били узели пре неку годину у Лидлу за старије унучиће. Ту се Драгана пожали да се стварно слабо креће и много спава, јебе је нога, она навикла да шврћка и увек буде у покрету, па сам јој накачио оне лакше тегове од по килу. И шта се са тим ради? Ништа, само их држиш и радиш све као да их немаш, па тако сваки дан по 15-20 минута и то је то, мени помаже, не боле ме леђа. Понудио сам, ти су ми вишак, имам оне друге, можеш и на ноге да метнеш, ожда понесеш. Нека, хвала.
Опет се фантазирало о некаквом путовању у Тиквеш, ништа ново. Драгани се и даље спавало, ником се више није пило (тј Борче је успео да здува два пива, ми остали по једно), па је већ од поноћи кренуло спремање за полазак, и наравно да се то одужило, јер тек онда крене расправа, и наравно да се не сећам ни о чему је било речи, а камоли ко је шта рекао. Око једног смо већ били сами и наточили једну чашицу тог нашег купажа... мада, баш и не одговара дефиницији, није оно мало доброг и много лошег, ово је све добро. Зачудо, та два деци трешње потпуно покривају крушку. Пробали смо после и у среду увече, и јесте, баш је тако.
Са Бакстером ме кренуло... хм, јес чудно, јер никад не знам које је дужине следећи наслов. Има их шездесет, и ту има свачега - нека хронологија, неки изваци из нечега, неке приче, новеле, цели романи. Предност овог пакета је што је то поређано хронолошки а не по редоследу објављивања. Не знам шта сам очекивао, осим да се изненадим, па и успело је. Делује да ће ово бити врло чудан а комплетан свемир.
У среду сам најзад окачио и Виолетин бицикл. Сад сам куку много лакше направио, за два минута, јер сам имао комад цеви који је претекао од некуд, ваљда вишак од грејања, то мора да је ишло до првог плинског бојлера, па сам шипку убацивао у цев и онда кривио. Можда је могло елегантније, ал' је бар брзо и тачно оно што треба. Остао је још Линдин. Стигла је и фотка од Нине, како она седи и чита, каже „ову књигу чита већ други пут“. Мислим да је стрип, али вероватно манга, што обично значи неки квалитет, сложенију причу и уједначен цртеж.
За недељу, 23., смо саставили скоро читва план, куд да се провучем, јер се одржавао некакав полумаратон по Новом Београду, и наравно да се наша путања у некој тачци сече са тим. И штавише испало је да сам се сетио да сиђем са аутопута излаз раније, ал' ту сам видео само аутобуску станицу, не и излаз да се попнем у Омладинских бригада, па сам продужио право и опет изашао код Арене као и увек. На Ђинђићевом булевару смо затекли комплет Ћациленд - велике беле шатре и постројене тоитоије, са све оним помичним оградама, и изгледало је као да их још постављају. У ствари су већ склањали, званични крај је био за петнаест минута. За паркирање је, међутим, испало зајебано, сва моја места су била заузета, пар места где сам можда могао да се упаркирам уз ивичњак су била, хм, недовољно велика, или сам се осећао клаустрофобично или ми је Јода превелик, бемлига, обрнемо још четврт круга око блока и нађемо место преко од Хајата. Није ни тако далеко, али сам се добро задувао, носио сам цегер са 90 јаја, што би требало да је око шес кила. Већ има година како сам приметио да ми је тешко да носим цегер, дај ми ранац, могу двапут више да носим у ранцу и да ни не приметим. Последњих 50 метара је носила она, о младости.
Тања је била већ будна и добро расположена. Јако се обрадовала за сову, Аулија (како је зову близнакиње). Та лутка забавља сад већ шесто унуче, то је прво била Нешина омиљена играчка, па онда редом. Натакне се на руку и креће мало ручно позориште. То смо јој показали у уторак (досветљавао сам светлом за бицикл, јер светло од лустера лоше пада и не види се фаца) и свидело јој се.
Ручак је био комбинован, Лена је скувала супу (без резанаца, само јаја, ал' се зато кувала полако јуче неких шест сати; фалио је карафиндл прве три секунде а онда није) и направила салату од краставаца и помфрит од батата, а ми смо донели два печена ћурећа карабатка (више од киле комад), ферментисану салату (купус, лук, шаргарепа, карфиол у расолу). Тања је била онако, умерено гладна, а у току је и одвикавање - била је, последњих месец два, стекла обичај да узме нешто у руку и баци Апију. У шетњи се нисмо дуго задржавали, изостао је обилазак око блока на крају, нисмо ни палили другу цигару, пиркало је нешто хладно; фризура сад не само што ми прокишњава, сад већ пушта и промају, морао сам да натакнем капуљачу, ко да сам с'опроштењем некакав ћаци. Након оног доживљаја кад сам покушао да носим чарапе па ме болело све што је било стегнуто, данас сам ишао у кломпама иако је напољу било +3. И нису ми зебли прсти, не ти задњи, ал' предњи јесу. Кад смо се вратили, покушао сам да дремнем ал' није ишло, ухватила ме немирна нога, мало десно стопало и лист, мало обе бутине истовремено, као и ноћас што је.
Милан је преуредио собу у звучни студио, полепио онај нераван сунђер (не картоне од јаја, као што су то радили на радију пре осамдесет година). Пробали смо звук, одјек је скоро нестао, има још нешто између прозора и врата. Додатно позитивно бројање је што му је тај сунђер (графитно сив, јебига) добра позадина за фацу кад састанчи на послу. Смислио је генијалну фору - пошто му је синтисајзер под писаћим столом, да за време тих састанака одсвира џингл из Саут Парка, онај кад наилази нешто мистериозно. То ће слабо ко приметити свесно, али ће да проради тај условни рефлекс да се сад очекује нешто. Ко примети, приметио је.
Тањи се отворио апетит кад смо се вратили, појела две банане (!). Јбт, мени је једна више него довољна... Научила је да навуче капу на главу (ако већ није укапирала како да навуче сову на руку). Кад је то урадила, били смо под шанком, тј столом у кујни. Кажем да се погледа у огледало, и она погледа према столу и, ах, зајеб, огледало је метар десно... Разуме скоро све шта јој се каже, ал' од речи слабо шта уме да каже, тата је разговетно, мама је као да га је Брбана рекла, и каже „ајде“. И за ту банану... нађе међу књигама сликовницу са воћем, па покаже прстом на банану, баба прочита „банана“. Она опет упре прстом, баба опет прочита. Онда упре прстом према кујни... аха, хоћеш банану.
У Мерету се нисмо нешто претерано напазарили, само 7000, свачега имамо још увек довољно од пре две недеље. Док сам радио слике (од понедељка наовамо само три, а и то како расте тесто), осталих седамдесет данашње, нагло ми се приспавало. За разлику од јучерашње четворочасовне дремке, јбт оде дан као да га није било, сад само 15 минута, таман. Негде око 21 зове Нина, кукинг шоу, пекла палачинке. Смислила је како да среди двориште, где да посади који гинко. Оне вишње што је пресадила из Клицаида се јесу примиле, ал' за десет година су родиле комада један (!), канда им не одговара земља. Била је на неколико рандеса претходних недеља, јуче по други пут са неким типом што је скоро десет година млађи, разведен, има два клинца близанца. Први пут су се као срели само на кафу па остали два сата да причају. Океј... И да, онај видео где Санда и Линда плешу, то су њих две смислиле. Балет је стар колико оно векова, и досад још нико није смислио плесни покрет на све четири са дизањем ноге уз дрво. Каже јесте, то је требало да има неке везе са псима, има ту цела прича али ни она није све попамтила.
Онда са Гораном и Стенлијем до 0:40, наравно прво о њеном новом видеу, „како натридештампати калуп за сапун“, са комплетним поступком, па онда о башти, хабанеру, тесту, хлебу, како јој Амазон шаље штогод изабере од понуђеног, само да испроба и напише поштену критику. Каже углавном буде позитивно, ал' например неки додатак који као треба да надокнади магнезијум у телу, каже „пише да садржи 5% дневних потреба, што изађе на нешто милиграма, значи треба да попијеш двајс комада тога и притом ем унесеш непознату количину ко зна каквих пунила, ко зна шта мећу, ем је и то магнезијума у некаквом њиховом једињењу које има заштићено име и у ствари не знаш шта је“. Још јој ништа не плаћају, ал' засад је довољно и то што све то добије џабе.
Стенли је имао пар занимљивих прича - онај лик што је купио она кола за 12000$ је умро дан касније, тек тако. Нит је био нешто болестан, нит је био вакцинисан, ништа, само умро. А његов другар Зиги (Жигмонд, још један румунски Мађар) је, каже, решио проблем, добија, о трошку свог осигурања, два лека, један за концентрацију а други за смирење, оно против напада анксиозности и панике. У преводу, оно прво је метамфетамин, друго опијат. И јесте, помаже за концентрацију, он је то пробао једном кад је радио на оној својој кући за продају, и каже концентрише те свака част, ал' после одеш у курац, хвала лепо. И онда се начисто питаш јел' тамо остао још неко нормалан.
Напољу хаос. Трамп нешто гура Зеленског, Руси ћуте и чекају, ваљда ће већ једном да заврше. Пичкоусти (ех, изашла реч из моде, а он и даље исти) опет лудује, стала рафинерија у Панчеву (новосадску нису ни отварали после бомбардовања). За сваки случај сам опет налио Јоду до врха, и то сам се мало зајебо, прво сам сипао стооктанског супера десетак литара, па видео да сам се зајебо, отишао да платим па онда досуо четрдесетак литара дизела... Каже пумпаџија да није страшно, неће му бити ништа, камионџије управо тако мешају кад је зима, да се не стегне гориво, да не морају да га подгревају да упали. И комби је пун. А како ми се то десило? Па, углавном имају четири црева, два бензина два дизела, а овде је три бензина један дизел, јер сам ухватио слободно место тек на шестом прилазу, обично ухватим двојку или четворку. Јер је у ствари све било попуњено, једино је баш ту управо један завршио и отишао. Народ налива чорбе, да се нађе.
Вест: Тања била први дан у вртићу, вероватно нешто кратко, само да се упозна са местом. Одвеле су је Лена и садашња дадиља, која је чак и сузу пустила (мој коментар: „ето док дланом о длан, порасту и оду...“). „Каже васпитачица да се само једном расплакала зато што није могла да дохвати играчку. Сутра остаје на сат времена“.
Сутрадан смо се и видели. Речник јој се штогод проширио, сад већ има неколико речи, од којих и једна са мало сложенијим низом сугласника (е, сетио сам се: кључ). Редовно се завлачи у веш машину па јој буду мокри рукави. Хоће да обује чизме да иде напоље, иако јој је већ време за спавање. Или баш зато, да би имала разлог да кењка, што обавезно ради кад јој се спава.
Спавало се и мени, а поподневну дремку сам као изврдао, нешто пола сата бајаги, ни тамо ни овамо. Па сам прилегао још пре пола осам, и видим ја да ме то неће тек тако проћи. Скинем се и легнем. Пробудим се нека доба, знам да је она одавно легла, видим ту је, није у соби баш скроз мрак, новембарско небо никад није црно, а и допире нешто светла од уличних светиљки, мада баш испред нас их нема, ал' има бандера лево и десно. Одем на веце, видим скоро поноћ. Ех, надао сам се да ће бити бар пола четири... Одлежим до један, видим да нећу заспати, умијем се, скувам кафу, па полако. Кренем да додајем нистоварене музике - сваком албуму треба нормализовати јачину (што се зове мрз гејн, не видим где је ту ћар), па треба убацити то у мрз, па исправити називе - где фали шћђ, где Су Слова У Величинама, где пише година издања а не година снимка. Проберем и вечерње вести, шта да јој читам наглас кад се пробуди. Сложим два сендвича, свеж хлеб, овог пута га је мало мање запекла, има корицу али не толико крцкаву, а мек као душа, како се овде каже. Па полако...
Спомиње се: 13. фебруар, VIII1, VIII2, VIII3, Апи, Бурунди, Виолета, Горана Средљевић (Го), детелина, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Јода, карафиндл, Клинцаид, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), пљеска, погачице, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Тања Настић, френдз парти, чорба, на енглеском
18-XI-2025 - 5-VII-2026