04-X-2025.
Заладнело, и то добро, јуче освануло са +7. Већ два дана откако је укључила грејање, и приде склонила фротире и донела квилт. Мислили смо да идемо у недељу да видимо унуку, ал' кад је овако хладно Београђани остану код куће и немам где да се паркирам. Бар нам је Лена послала видео где навикава Тању на француски, па јој чита неку сликовницу на њему, а она се разваљује од смеха. Како то мама чудно говори, пиш живи.
Прекјуче сам написао додатак за мрз да ми, кад кликнем на <<, излиста последњих 200 песама, да видим шта сам то чуо, а могу онда да га чујем опет (или да га обришем).
Чешће ми служи да видим колико ми је трајао мачкодрем, само погледам која ме песма успавала и у колико је то сати било.
Откако узимамо зрели млади сир код Руса (домаћи, њихов је само дућан), а имају и доброг путера, а и паштету прави често, појавио се проблем на шта то да мажемо. Волим хлеб и радо га се сећам, 99% оног што има да се купи је индустријско ђубре, сам скроб и хемија и недопечено. Био сам нашао неки пристојан хлеб, „без квасца“ (што је тачно само утолико што у њему нема куповног квасца, то је онај домаћи квасац из ваздуха, саморасли), у пекари поред Светофора, био је добар док је био свеж, ал' оно што сам узео за журку пре три недеље је провело доста сати на отвореном а после у најлон кеси, није то више то. Те крене она у ревизију свог старог рецепта, као оно 24-IV-2012., само овог пута баш по рецепту неког лика са јућуба, који то мери на граме а не на шоље. Те кренемо у пазар, прво у Лидл. И даље врте ону рекламу са разгласа, али више није гласнија од редовних објава. И овог пута се нисам драо, само сам им упутио поздрав средњим прстом ка таваници. Нисмо нешто много пазарили - два цела пилета, четири инстант кафе, две чоколаде за кување, шаргарепу. Срели Јулишку, обрадовала се што нас види - ретко се виђамо у авлији.
У Роди, серекеш сере јер неће да сере, кад изабере „други износ“, одмах каже да „нисмо у могућности да обавимо трансакцију“. Мало тренирања раје, навикните се да живите безготовински. Дође јој да оде до банке и опет дигне 100-200 хиљада. Нашли црно брашно, тип 1100, имамо и ражаног, биће хлеба. Било и материјала за Бурунди:
ево малопре у Роди две пушачке. Прво, на каси, видим „камиља компактна лубеница“. Е најзад, доста је било тих некомпактних, сваки час ти нешто штрчи и само обараш ствари док је паркираш.
У предворју, други одвратајзерски урадак, „1000 пафова... вејпови“. Добро, знам шта је 1 пафов, то, овај, римује се са валов, а ти вејпови мора да су неки нов израз за вепрове ваљда.
Фаретове филмске критике су књижевни језик спрам одвратајзерског.
Након неколико дана премишљања кренем да ипак напишем нешто за Суштину. Да се надовежем на последњи чланак који сам написао пре две године, о прозору горе, са месечином у прљавом прозору, који стварно никад није пран откако је уграђен. И о томе како ту фотографију више не могу да поновим, јер јебига пожар. Фотку сам нашао, од 11-X-2023., где се види тај прозор како је био разбијен. И чак окачим фотку, напишем два пасуса... и онда наиђе она и смрси нешто. То ми је било довољно, био сам стварно на граници, једва сам натерао себе да нађем нешто што има смисла писати, а и онда сам се пет дана накањивао да кренем... и само притиснем контрол дубл ве и више не погледам Суштину. Ни као аутор, ни као посетилац.
Недеља, мање више ништа целог дана. Увече, нови бисер од Неше: „what you call a master of duping? - a super dooper“. „Man who coaches actors who have stage fright - stage coach“ је мој одговор. Пропала фора, није знао шта је поштанска кочија.
За френдз парти је измењала већ пет варијанти шта ћемо за вечеру (поховани папци, бакин специјалитет; пица као предјело; секељ гулаш и још две-три које сам заборавио). На крају ће ипак бити „бечкеречка тајна“ (20-VI-2020.), за коју сам мислио да је већ била ал' изгледа ипак није. Једино што неће са пиринчом, као што обично прави, него са пиреом, и то намерава да га улупа миксером, да буде лаганији и ваздушастији. За предјело, пак, било је опет две три варијанте, између осталог гибаница, ал' на крају ће ипак бити пројице и готово сецкано из дућана.
...и ипак нису биле пројице него жужу погачице. Навикао сам да мења планове и да до последњег тренутка не знам шта ће да спреми, ал' овог пута је превазишла себе. И тај пире је опет умутила оном гњечилицом, ал' остало је било како је последњи пут најавила. Од ракије, остаци кајсије из 2019. Остала ваљда још литра и нешто у балончету. И добро је ишла, чак је било да је већ изнела ту бечкеречку тајну ал' се насуло још пола чашице, неће то да се олади тако брзо, ове челичне шерпе су чудо једно. Отишло пола литре.
Прво је Борче причао каква је кућа, какав је распоред. Каже кућа је имала сто мана, јер ту већ неку годину нико није живео, то је једна узела да ту живи кад се пензионише, штогод је средила али не баш до краја, а онда се предомислила и отишла да живи у Немачку а ово продала. Он је добио предњи део куће, а ћерка (и зет и дете, које једва да је спомињао) стражњи. Још су у послу, колико јуче су најзад завршили купатила, фалио је један вукашин (а што је рекао још пре три недеље), те он још није стигао ни да обиђе крај. Ћерка, међутим, већ све нашла, где има који дућан, где шта ваља шта не, одлично се сналази.
Испало је да смо одржали и две-три презентације - ту бечкеречку тајну, са све причом о томе како је то било само једне године у Домаћину и никад више, како је уопште могућ реверзни инжењеринг у шерпи; о хлор диоксиду, о чему је већ било речи, ал' сад су добили по једну пивску боцу (од оних шест-седам што је још пре петнаест година осликала и досад су стајале на врх кухињских ормарића) да пробају сами код куће, уз успутну напомену да има случајева да је тим излечен аутизам, па ако помогне око његовог унучета, помогло је, а и њој, ако јој буде лакше са ногом. Треће, хронолошки прво, морао сам да прикажем свеже вести - фотка како Тања наслоњена на Апија, чита сликовницу, и дан старији видео где јој Лена чита другу сликовницу на француском, а њој је то јако смешно, и трипут јој даје ту сликовницу да јој опет чита, и опет јој је јако смешно. Такав језик, баш смешан. И онда још и мало предавање о узгајању квасца из ничега, са показивањем тегле у којој се налази, и обавезно „волим леба и радо га се сећам“, на шта је Борче рекао „то се беше односило на секс“. „Волим и женског леба“.
И још и тај урадак од остатака тканине, који мени тачно личи на пејзаж кад се гледа из нашег багремара према речици у Бртогу, што Драгана уопште није укапирала како је рађено, него је Борче то провалио, кад је добио у руке па прешао прстима по површини... ааа у томе је ствар.
О политици нисмо нешто много, ал' кад је већ Драгана споменула Вучића, морао сам да поднесем извештај о спроведеном истраживању, да сам нашао комплетан снимак оног како он, Тома Мона и Мали једу паризер, три ипо минута дужи... и ни тамо га не једе, у исеченом делу само блебеће у камеру. Психо није у стању ни да убоде поен на свом терену, ако је већ направио толики циркус око тог паризера, са намером да прикаже како ето и он и два министра то једу, што онда то није снимљено, што није урадио то око чега је скупио представу.
Фоткање сам свео на једну баражну серију, шест фотака у једном минуту, ћао здраво. Јесмо лепо изгледали, ал' баш не мора много, исти смо сваки пут.
И наравно, кад је изнела палачинке и потамнели пекмез од кајсија, берба 2019. или ко зна која, пало је неизоставно „јао, уби нас...“... Отишло је две флаше вина, истина тако што смо нас двоје сели у 1:30 (кад су њих двоје већ били у таксију) и попили преостале две чаше, да се не баци.
Уторак, чантрамо са Леном, Тања изводи шта већ изводи, но је проблем био Апи. Отекла му простата, а није више ни млад, има седам ипо година, треба да иде на (хемијску) кастрацију. Срећом, имају доброг ветеринара ту у крају, но је Милану било жао, ал' с друге стране још жалије да се пас тако мучи, па је ту кренуо у неко квазипсихичко уживљавање у псећи живот, тај пас није тражио ни да буде рођен (а ко па јесте) итд... Каже му Лена да понесе боцу вискија ветеринару. И мислила је да је није ни чуо, кад после стиже фотка, он и ветеринар, селфи са вискијем у некаквим шољицама за кафу.
Поподне звала Жуца, састаје се IV4 и то у уторак, 14., опет у Клеку али овог пута унутра, већ је мало зајебано да буде напољу. Хм, не знам ни да ли ми се иде, не долазите ни ви код мене. Ма, ако ме неко буде звао да ми понуди организован превоз, ајде нећу одбити.
Увече наставим са Рејнолдсом, кад иза поноћи ево ти ње, није успело спавање. Хм, нисам ништа наточио. А кајсија од синоћ? Е, да... Легли у пола четири.
Среда, 8. Понестало цигарет папира. Опет ми се разглавила лева педала на бициклу, па сам је опет и притегао, овог пута штогод јаче. Приличан ветар. Одем прво до серекеша, нисам одавно, ваљда још јуна па августа, некад сам то месечно. Било је пара, то што је мени јуче стигла пензија још није главни талас, то буде деветог-десетог, серекеш оставе празан двапут месечно, кад стигжу пензије и дечији додаци, и кад је рок за плаћање комуналија, ето стигао сам на време.
Приличан ветар, у повратку невероватна тишина, трефила се брзина. После ручка (јучетина, остаци бечкеречке тајне од прексиноћ) наиђе вест да је ноћас у 3:20 на Спрингфилд бачена „експлозивна направа“, ваљда бомба, бемлига, темпиране се не бацају него подмећу. Ето, био сам тамо пре ручка, тај серекеш је ни 100м одатле, и ни по чему нисам приметио да је било шта ван нормале. А, да, сад тек видим, то је било још 19. септембра.
Прави се први хлеб по новом рецепту. Квасац се ствара нешто другачије, онај рецепт је био упрошћен. Није ни ово нешто компликовано, ал' захтева нешто пажње и исто не превише рада.
Четвртак. Хлеб одлично испао, као некад само још бољи, има тога глутена и има тај пун мирис. У осталим вестима, угинула нам је рибица, она већа. Остала је још само једна. Сад, кад смо најзад могли да их видимо, откако је та пречишћена вода. Градоначелник је чак изјавио да је сад и исправна за пиће, што је просеравање... Мој коментар на Бурундију
Посебан бисер је што је Саламура рекао да „значи да поново имају здраву и исправну пијаћу воду“... као да је до 2004. била исправна а онда се покварила. Вода је иста као што је увек и била, него се те године створио лоби продаваца воде и у правилнику је наведена нижа дозвољена количина арсена. Колико 2003. су тадашње градске власти, градоначелник је био Горан Кнежевић Афлатоксин, постављале пумпе на ћошковима и сликале се пуштајући их у промет. Годину касније су затварали те исте пумпе.
Податак од пре десетак година је да је вредност фабрике воде отприлике једнака лови коју Зрењанинци потроше купујући воду за две године.
У ствари серем и ја, није се правилник мењао него се није примењивао, знало се каква је вода па је свеједно пуштено да се користи, ал' није арсена нешто много, а временом се стиче отпорност, нема овде ендемског нефритиса. Ма, ништа нам није било, на тој смо води одрасли и децу одгајили.
Петак. Наточили опет те кајсије из деветнаесте, прославили дочек годишњице пожара.
У недељу, таман да кренемо кад зове Драгана за уторак. Све као и ишла би и не би, изгледа да као и ја чека да је неко повезе. Па, ако се појави неко, појавио се.
А онда сам доживео релативистички тренутак док сам возио ка Београду. Било је на месним порталима да ће бити радова на путу од Перлеза до Ченте, и обилазећи Перлез све гледам кад ће то да наиђе, тј не верујем да ће баш у недељу да раде, али је сасвим могуће да ће да оставе недовршено, само ограђено знацима и да ће да се направи гужва. Убеђен да још увек обилазим око Перлеза и све гледајући да није нека гужва на видику... укапирам да већ улазим у Ченту. Возио сам тих седам-осам минута скроз на аутопилоту.
Апи се сасвим опоравио од посете ветеринару, једино још Лена зна где је то место на кичми где му је крзно мало разбарушено, где му је поткожно завучена дугуљаста таблета за то хемијско штројење. Јес да је опозиво, ал' док ефекат прође он би могао да буде већ мало матор за те ствари. Кад смо стигли, лајао је за све паре, био опет јако гласан и наравно да је пробудио Тању, ал' ионако је већ стигла да се наспава и била добро расположена. Нашкљоцао сам се њених осмеха. Како после рече Го кад сам окачио фотке, „Jao što joj super stoji taj medeni osmeh, ljubi je tetka 😘😍“... но, ниједном нисам успео да снимим све зубе, морала би баш јако да зине. Тренутни распоред је 4-2-1-1-2-4 горе, 4-1-1-4 доле.
Клопали смо нешто наручено из Валтера, ми по пљеску, Лена неку пилетину, Милан ћевапе, добро и обилато - ми смо ковертирали по трећину за вечеру, много је бре. Тања је клопала шта јој се намрви, нема проблема са апетитом. После ручка сам као дремнуо и као нисам, никако да потонем. Тања ми је, како смо већ ухватили обичај, дала петнаестак минута форе, а онда се попела на кауч, ал' овог пута није легла уз мене него попреко, заглавивши главу мени између главе и рамена. Бар нас је Лена сликала тако, да имам.
У повраттку сам приметио шта су то радили код Ченте - покрпили оно што је прошли пут крпљено мекшим асфалтом па се угнуло и истиснуло из рупе, као да је у свакој у току по талас. Не изгледа да је и сад урађено нечим бољим. То парче пута је сад 51 нијанса сиве. Око Перлеза је сунце било баш ниско, прави октобарски залазак. Видела она да се трудим да забележим понешто од тога, па дохватила еоса 70 и наштрикала неколико. Овај силос код Перлеза испао скоро сабласно. Но, и атмосфера пред Меретом је била баш погођена, кад сам видео призор, знао сам да то напросто морам да снимим, па сам ухватио прилику кад је она отишла да врати колица.
Напазарили смо се ствари које се једу са хлебом, јер најзад, опет, имамо хлеба како треба. Ево већ четврти дан, и иако је нешто сувљи него што је био, још је еластичан, не мрви се, и има ону савршену симфонију мириса. Договор је да се носи једна векна Драгани, да види о чему ми то причамо.
Јавила се В.Г., ипак се састају математичари. Пошто немам Вибер, нисам ништа ни питан, затурила је бројеве па се тек сад сетила да ми јави кад већ Борче није... Биће 23. и најзад не у дому војске, него преко реке, у некаквој чарди под мостом, ајд ваљда тамо мање одјекује. У неку руку ми је и лакнуло што нисам у организацији, доста ми је већ тога. Остаје да зовнем двоје-троје мојих, пре свега З.Х. у Суботицу и, наравно, И.З.
Нина је у Дисију са децом, госте оног Фрејзера из Шкотске, знају се већ годинама, вазда су у истом тиму за Овервоч. Донео је деци неке специјалитете из родног краја, а од Линде има фотка са неком шкотском капом - материјал је онај њихов тартан, има и ону јаркоцрвену кићанку горе, ал' крој је... морао сам да коментаришем: „шкотска шајкача“. Што је Стенли успео да прочита, иако је ћирилицом. Није заборавио. Код њих, пак, ништа велико ново, кола долазе и одлазе, мајстор је скоро готов са кућом у Вирџинија Бичу, Аниту смо једва видели јер је опет била са другарицом и то, од пре неки дан, одлазе и код ње. Нешу смо видели на крају, и продао сам му фору ал' пропало, није знао шта је stage coach, виц који мора да се објашњава је пропао. Његова фора да ће Анита да добије speaking ticket је била фазон вечери.
А сад да спремим његову стару машину, из ко зна које године, да преузме посао, јер је гугољ већ матор и једва постиже.
Спомиње се: 24-IV-2012., 20-VI-2020., 11-X-2023., Пожар, IV4, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Бртог, Бурунди, Горана Средљевић (Го), гугољ, Домаћин, дочек, Драгана Витас, еос70, Живана Арматовић (Жуца), Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), паштета, пљеска, погачице, серекеш, Спрингфилд, Стенли Бергер, суштина, Тања Настић, ћевапчићи, френдз парти, на енглеском
4-X-2025 - 5-VII-2026