Ђуђа (Ђурђа Мићуловић)
(Особа, Југославија)
Наводно била у партизанима, ваљда мало пред крај, мада би требало да је била сувише млада. Није јој сметало да преко тога дође до посла у малој пошти у Комбинату, мада је била полуписмена. Кућа им је преко пута мојих, тј пола њено пола мужеве сестре. Била је више смешна него забавна. Неписменост, лички брђански манири и укорењен непотизам. Знала је све о сваком, почев од комшилука, права радио Милева. Умела је да бане без куцања и забада нос по кући, заболе је за било чију приватност, осим сопствене.
Ћале би се обично правио да слуша, и читао новине док она чантра, а онда би убацио неко потпитање да се види да он као прати (мада би свако могао да примети да се питање односи на предговор и да је прескочио последњи мегабајт), што само изазове објашњавање свега испочетка. Дивота, сви срећни и задовољни, ова има шта да прича, кева и баба пизде што морају то све по други пут да слушају, а ћале опет чита новине и није ту.
Нисам одавно присуствовао обреду, кад сам оно навраћао некако је гледала да се не задржава, оно "нека вас на гомили, не бих да сметам". Е, да је била таква претходних деценија, па да јој не замерим, него је та умела да процуња по целој кући, па тек ако чује где има неког, онда почне да дозива. Ухватио сам је пар пута... а да се бар постидела.
Умрла је 2010. након неколико месеци у приватном старачком дому.
Муж јој је био Црногорац, напола ћелав, и деловао је ћутљив, спрам ње. Његова сестра је у својој половини куће, до капије, крајем шездесетих па до у средње седамдесете држала продавницу пића, „Опленац“ је имао некакав уговор са њом, и она је ту радила. Он је радио нешто у речном транспорту, о чему знам само где се налазила фирма, о послу није причао никад. Зато је имао феноменалних коментара на њу...
„Личани перу ноге за сваки божић, требало ил не требало“
(кад се на столу накупи карата а она је на потезу) „све је твоје, ко лудога поље“
Син јој је испао ваљано, ваљда њој у инат. Чак је подерао возачку дозволу коју му је она средила, и отишао да поштено полаже испит, па кад прође прошао је. Слично је било и кад је студирао, мислим вишу техничку
Ћерка и зет, боље да не спомињем. Њих сам, нажалост, срео и у овом веку, срећом накратко.
Били су усељени у неку високоплафонску кућу преко пута од наше. Преко зиме би држала грејаче на ТА пећи искључене али пећ и даље укључену у струју, па би се жалила да јој цркао „термостас“, ено га окренут на нулу а оно и даље дува, и то ладно. Наравно, госпоја, кад ти је у соби испод нуле, покушава да угреје до нуле. Жалила се да ту има некакав „бакалит, који суши ваздух“.
Истој госпоји се замрзла водоводна цев, па је чула да помаже да се то угреје некако, и после се жали да није успело, „мој муж је две канте вреле воде сипао у веце шољу, и ништа“.
Носила је наочари, увек прљаве. Једном сам јој их макао док су се картали, опрао их и вратио. Кад их је натакла, „ово нису моје наочари!“. На стаклима је чак било улепљених мрва од хлеба. Једном је млела бибер у млину за кафу, па га очистила колико је видела. Случајно нас је потом звала на кафу, укључујући и мене. Чудесна кафа која неће да се охлади.
О једној из краја, што је била вегетаријанка: „ма она ти је од оних што не једу... мислим, једу, али не једу“.
Једном је требало да иде на преглед „код гинегола“.
Кад су се картали, а лупали су таблића бар три вечери недељно („пустиш да звони двапут па прекинеш, то је знак а не троши се импулс“), редовно је кукала како има „шес празни карата“, „не би они нас побијед'ли да им није овије табала“, „стангирамо!“. Кад је једном био договор да се не псује, издржала је пола сата. Онда је била кренула да гунђа нешто о некаквом јарку за одвод кишнице око куће, ко зна шта јој ту није било по вољи, и дође на њу ред да одигра а она једнако меље ли, меље, и никако да баци карту. Каже њен муж „ама играј већ једном, јебо те јарак“. Она одмах крене у галаму „јесте чули да ми јебо јарак, јесте чули“.
Него, ћерка... Завршила некако правни. Једном долази бусем и иде пешке ова два ћошка са Бангиним посинком, па га пита где ради. Овај само каже „па, милиција...“. „А, видим нека униформа“.
Њен други бисер је што је била као писала правилник о заштити на раду за фирму где је радила (ваљда предшколске установе или тако нешто) и није баш било као кад су у некој пољопривредној фирми имали „и строго забрањено бацање отпадака у море“, него је њој остао комплет назив фирме чији је правилник преписивала, и то на пешес места.
Спомиње се: јуни 1960., 1961, јуни 1964., јуни 1965., јули 1966., јули 1967., 06-I-1968., 25-VI-1969., 01-IX-1970., 01-XII-1972., јули 1974., фебруар 1975., 17-VI-1976., 17-III-1979., Венчасмо се, 06-V-1980., 08-V-1980., јуни 1980., 30-VIII-1980., Веридба, 10-XII-1980., октобар 1981., октобар 1982., 16-VI-1983., 30-VIII-1983., јануар 1984., мај 1988., 08-IX-1999., 01-XII-2000., 29-III-2001., 22-VII-2001., 28-VII-2001., 11-VIII-2001., 08-VII-2002., 16-V-2004., 27-V-2004., 02-VI-2004., 23-VII-2004., 14-III-2005., 03-VIII-2005., 04-VI-2006., 01-III-2010., 15-VII-2010., 30-XI-2011., 20-VIII-2014., 26-VII-2021., 22-III-2023., 14-X-2025., 10-III-2026., Багер, виша техничка, Јулишка, комбинат, лоза, радио Милева, Сејини, таблић, шећерана, на енглеском
12-II-2013 - 14-VII-2026