Ћале ме надигао у девет - што ми је мало рано кад је распуст. Али имали су проблем на послу, туце ирачких студената ветерине, са професором, и нико не зна ни арапски ни енглески... па ако бих могао да дођем да преводим.
Добро сам се провео, одерао грло, и спасао ствар. Прошао ватрено крштење. Сад се исплатило све оно што ме учила Софија пре неку годину. А и добро зезање испало.
Ту негде је почео да ме води и у шверц у Темишвар. Пошто је то целодневни посао, фићом се иде, морамо појести нешто и тамо. Отишли смо у ресторан „Чина“ (Cina), што см мислили да значи Кина (међутим јок, значи „оброк“), па онако отприлике наручили неку чорбу - ни он ни ја нисмо баш знали румунски, ал' кад већ у језику имају толико српских речи, мислили смо да смо се добро снашли. А можда је и келнер натуцао српски, није ни то било ретко. Добили смо некакав сладак купус са нешто мало меса и, гле изненађења, киселим краставцима скуваним заједно с тим. Да смо остали гладни, баш и нисмо, да нам је било лепо, исто није. Никад више у тај ресторан... ма уопште у румунски ресторан. Ко зна шта они то једу.
Зато смо други пут, кад смо некако закључили да се нећемо осевапити од продаје вегете и најлон чарапа на пијаци у Темишвару, отишли у Арад и тамо стварно боље прошли, решили да на пијаци поједемо нешто с ногу. Мићи, тј румунски ћевапи. Већ смо знали за штос - ако је нормална порција ћевапа код нас десет комада, код њих је један, то је око 3цм у пречнику и око 15 у дужину. За разлику од нашег рецепта, где у месо иду само со и бибер, овде је ишао и бели лук, што ми се баш није свидело. Био сам млад и јако осећао разне укусе, а бели лук ми се није свиђао јер је Ђуђа често баздила на њега (а и Данка Сејина не тако често), што сам осећао са метар ипо. Ал' ајде, дало се појести, месо је месо. Друга разлика је што је код нас уз роштиљ ишао само сецкан лук и никад ништа више, а овде, тако у земичци, сенф. Није да никад нисам јео сенфа, али нисмо баш имали тај обичај, а и оно сенфа што се појавило у продаји, у неким чашицама од 1дл од Колинске, није било овако јако, а нисам га тако много ни стављао.
Десило се да су ми се осуле шаке, па је ћале опет закључио да мора да сам закачио алергију на сенф (или сам овог пута до тог закључка дошао сам), следећи исту логику као септембар 1964. и април 1961., те сам тако избегавао сенф неколико година. Што је исто било без везе као и она прва два пута. Касније сам приметио да се мени шаке тако оспу кад год много ходам, спуштених руку, по спарном времену. Ако имам нешто у руци - дршку од цегера или, још горе и брже, најлон кесе, ето га. И то прође чим мало боље оперем и охладим шаке. Нема везе са клопом, уме и на празан стомак.
27-VI-2020 - 14-VII-2026