јуни 1965.

Стари киоск код шећеране има поприличну стреју, где је и по 20 људи могло да чека аутобус. Станица је у ствари десетак метара лево одатле, али се од те стреје види цео керамит (како је бака звала жуту циглу и целу ту улицу) и аутобус кад крене од оног краја. За три линије то је била крајња станица, само је кожарац ишао скоро до краја града.

У десном углу, иза стуба, је некакав орман, што је ваљда био трафикин магацин. Можда сам двапут видео да је то неко отварао, за све те године док сам висио у том крају, и унутра је била којекаква хартија.

Кабина, која чини леву половину, је припадала трафици, ту смо куповали новине, цигарете, кремен за упаљаче (касније и плин). У дну стреје је некад била клупа, да се седне док се чека аутобус, иста као и клупе у парку. Те би се клупе преко зиме посклањале, и биле би наслагане једна преко друге под другу стреју, у простору иза трафике и куглане. У куглану се ишло стазицом, десно од овог, кроз она бајаги врата, од којих је остао само тај лучни оквир. Куглана је имала две стазе и простор лево и десно од њих, за навијаче и кибицере. Касније, кад сам већ престао да свраћам, су од тога направили још четири стазе, ваљда кад су сви већ имали патике па није било опасности да се оштети паркет. Нико од нас није тренирао куглање, ал' је увек био понеко ко би имао неког старијег ко јесте. Улазили смо слободно, и само гледали како се то ради, понекад навијали. Нарочито бисмо навраћали зими предвече, јер се добро грејало. комбинат је имао своју топлану, грејало се на пару. Иза киоска је штрчала нека цев, ваљда одушка, где би у свако доба излазила пара. И свуд око Комбината је ишао паровод.

Оквир поред врата трафике је био некаква огласна табла, ту су се качила обавештења, мада не знам тачно чија - комбинат је имао своју таблу двадесетак метара даље, на зиду зграде која се наслањала на Кантину, где су били портирница и мала пошта (где је некад радила Ђуђа).

Пар пута смо се завлачили у оне наслагане клупе, вежбали пролаз кроз тесне просторе и то ноћу, сад ме језа хвата кад помислим где сам се све завукао, ал' добро, није то било тако климаво, тешке су и кад легну једна на другу, не мрдају. Изашао сам сваки пут како сам и ушао. Било је мало зајебаније кад смо се тако провлачили, укупно једном, кроз конструкцију трибина на кошаркашком игралишту стадиона Радничког, то је било све од дрвета. Ал' прошло је и то без проблема.

Под том стрејом се овог лета појавио сладолед. Обичан хладњак са катанцем, и из њега је нека клинка продавала сладолед. Једном-двапут недељно бих чак имао и пара и купио сладолед - ванила на штапићу, са чоколадном глазуром скоро до доле. Била је баш симпатична (касније сам укапирао да сам се и палио на њу, ама нисам знао зашто), па сам налазио изговоре да свратим - например да видим шта игра, тј који се филм даје (плакати су качени у застакљене прозорчиће на оном делу ограде између киоска и фабричке капије). Ту је било места да се паркира три-четири возила, што су користили пре свега они што би да се мало дувају. Ми смо, наравно, завиривали унутра, гледали, нарочито скупља и егзотичнија кола. Били смо уверени да кола стварно могу да иду брзином коју брзиномер може да покаже - није нам падало на ум да брзиномер није тачно за та кола. Тако сам видео и први спортски купе, можда некакав Астон Мартин, ко зна ко је и зашто навраћао у комбинат тада. Писало је да тера до 180 или 200, а ми смо зијали.

Још неколико година је прошло док се неки такав сандук са сладоледом није појавио другде. За сладолед се ишло у посластичарницу - била је једна тамо иза парка, ал' то ми је било мало далеко и требало је да се пређе незгодна улица и то да се прође поред обданишта, а и тамо је сладолед био некако густ, сув. Ово код киоска, то је био најбољи сладолед године. Истина, памтио сам да је добар и код Прлеског у граду, ал' тамо није на штапићу него из оних челичних порција (или је он имао стаклене а неки други челичне?), оном скоро равном кашичицом, са сточића од мермерне плоче у дрвеном оквиру, и оним старим аустроугарским столицама од куваног кривљеног дрвета (имали смо и ми још пар таквих, издржале су можда још неку годину).

У стражњем дворишту сам вајао планине и реке од блата, користећи лопатицу за угаљ да преносим материјал, и стари тупи нож као лопатицу. Водио сам рачуна да друмови морају да изгледају стварно - у случају да наиђе неко возило тако ситно, да може да стигне с краја на крај. Мостове сам правио од штапића за сладолед. Тунеле нисам баш бушио, није хтело блато да држи, спало би пре него што се осуши па сам одустао.

После смо правили и сплавове од девет штапића за сладолед, уплетених. Негде би се углавила жичица као јарбол, и о њу би се окачила као заставица, па бисмо га пустили. Где смо ли га пуштали? У бочној улици је умело да се деси да прође трактор или камион, и остави дубоке јаркове од блата, где би се нацедила вода па би настала прва језера. Некад бих нашао неки штап и бушио пролазе за ту воду, правио поточиће. Ваљда ме то и надахнуло да правим своја брда. Чак сам размишљао да убацим и неко језеро у та своја брда, онако нешто веће па да напумпам воде и да ми сплав има и једро па да плови с краја на крај, ал' баки је и оволико блата било много, па ме није пустила.

Спомиње се: Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Кантина, комбинат, Прлески, шећерана, на енглеском

26-XII-2013 - 14-VII-2026