(... 11 речи...) Радила је у болници, углавном, и то су је ротирали, месец дана ово одељење, месец дана оно... што се врло брзо свело на ноћну смену на капији, тј на пријемном одељењу. Ту се радила смена од 12 сати, од 19:00 до 7:00, без спавања... Тј спавало се итекако, али кад неко позвони или покуца, пробуде се и она и сестра. Викендом је смена била 24 сата (наравно, онда дођу два слободна дана). (... 16 речи...)
У машинској сам добио пет одељења трећег разреда, и у ствари никад више нисам ни имао неке друге разреде, јер је на тринаест до осамнаест одељења трећег (како које године, нешто индустрије је тражило специјална одељења али не сваке године, нпр бродоцеваре) долазило пешес одељења четвртог, јер је четврти био за оне који баш хоће да стекну звање техничара а не да крену да раде, а можда и да студирају. Ту није било циле миле, ту се радило озбиљно и то су и ђаци знали, па се у четврти није уписивало олако. А онда та боља одељења неће дати почетнику, то ће старије колеге.
Ове године сам, као распореџија, и имао одељења само у својој смени, преподневној, ваљда док не уђем у штос да будем при руци. Наредних година је већ било шареније, мада се баш не сећам које су комбинације биле.
То је значило да бар три дана у недељи имам први час, у 8:00. Никад нисам био љубитељ раног устајања, ал' сад сам схватио и зашто - све трудећи се да проведем што дуже у кревету, терао сам себе да онда све радим на брзину, за сумњиву добит од пет или десет минута. Е па нећемо, лако ћу ја надокнадити спавање ако ми баш затреба, ал' нећу ништа на брзину. Тако сам у те дане устајао у шест, па онда одвајао по пола сата за купатило, доручак, кафу, и полако бициклом на посао. Много лакше и дан ми боље почне.
Редовно смо слушали Студио Бе свако суботње преподне, то је био део рутине. Студио Бе се слушао и иначе, у оба домаћинства, само смо ми имали бољи звук. Пајин Хаесер је много шуштао на њему кад би се пустио стерео, ал' је био сасвим добар моно; моји су га слушали на истом старом радију из 1957, на 222 метра, дању - ноћу није могло. Изјутра, око седам, Душко Радовић би рекао „Београде, добро јутро“ и онда четири мудре ствари, сваког дана. Као песник (углавном дечији) је имао посебан поглед на ствари, па би рекао „туците своју децу чим почну да личе на вас“... Тога се накупило за три пуне књиге, и свака је била бестселер.
Остатак тог првог јутарњег сата је држао углавном Ђоко Вјештица, који је постао чувен по томе што је редовно звао директоре разних јавних служби, директно у програм, да их пита како стоје тога дана ствари са оним што они треба да пруже Београђанима. Октобра би звао топлану да пита кад ће грејање, у зиму би звао путаре да виде кад ће да соле кад да чисте снег. Ако негде не раде телефони, струја, вода, штагод, знало се да ће он да зове директора или дежурног инжењера (међу којима је једно време био и Ђуђин син) и решетао га уживо. Међу стварима које је себи дао у задатак је било и да свако јутро прочита списак дежурних болница за тај дан, и упркос понављању никад није научио да каже „оториноларинголошка клиника“ како треба, скрљао би језик на пола, па је напокон одустао и надаље говорио „клиника за ухо, грло, нос“, на шта смо се још боље смејали. Го није капирала шта је ту проблем, она је изговарала „оториноларинголошка клиника“ сасвим глатко.
26-VI-2022 - 16-XI-2025