30-VIII-1983.

Задесила се и богата година у школи. Ем смо добили та одељења малих зелених, ем су се појавила опет два нафташка одељења (што ће да се понавља и наредне две године) и једно РГМ, касније названо регимента (руковаоци грађевинским машинама, немој да би неко рекао дизаличари, то није политички коректно). Ови што предају тзв. технологију занимања, тј конкретно браварију, стругање, глодање итд, су трљали руке, јер се нешто бодова месечно добијало и на број програма. Један мој комшија, неки Сале Заушки, не претерано бистар али окретан, завршио ваљда вишу машинску (а кућу није никад, а и родитељску је запустио, чекамо да падне - једна од 4-5 кућа између Ђуђе и Учубића) је трљао руке, јер је добио да предаје седам предмета. Приде, пошто су одељења морала ту и тамо да се преспајају, јер нпр у одељењу буду пола бравари пола глодаличари (не, колега, нису глодачи, не глођу они него имају машину која то ради), тај час држе двојица, јер су то два предмета. Међутим, имамо и два одељења на мађарском, па се они деле на по четири групе, и спајају са неким од ових... али то мора све да буде у исто време. Чак и кад група из мађарског одељења није у истој смени са овима.

За ову смену смо распоред радили Бране Симоновић и ја. Њему било занимљиво да се, после неколико година директорисања, врати у ровове. Тако седну два математичара и гледају поделу часова. Гледамо, и не знамо одакле да почнемо, да чупамо косе или браде. Ово је неизводљиво, распоред за Салета Заушког је немогуће направити, он би бар двапут недељно морао да буде на два места у исто време, или да држи исти час двапут уместо да га држи групи из трећег осам и из мађарског одељења заједно. Закључимо да имамо још пет дана да завршимо распоред, и ајде прво да изведемо конструктивни доказ да је за Заушког немогуће направити распоред при овој подели часова.

Резултат је био неочекиван: констуктивно смо доказали да је могуће. Истина, сви његови часови су били у три зоне: пречас и први, шести и међучас, и пети и шести у другој смени. Четири дана у недељи је морао да долази двапут на посао, или да паузира три ипо сата, од воље му.

Није се бунио, за рад у сменама је следовало још бодова. Направили смо тај распоред и сви срећни и задовољни.

Иначе, за распоред нисам више трошио ону огромну таблу, телефонску централу Робина Худа, од прошле године (коју су, изгледа, трошили сви пре мене, од оснивања школе). То је била грдосија од метар ипо са метар и седамдесет отприлике, растојање између рупа је било око 30мм, чепови су били пречника око 25, огромно. А морао бих и да идем у другу зграду, у авлији. Уместо тога сам наручио од школског столара мању таблу, око 80х60 цм, са рупицама на растојању од 12мм отприлике, а чепове сам узео пластичне, из неке играчке зване пика-слика, дакле лепо по бојама, трећи разред црвено, четврти плаво, мали зелени зелено и готово. Таблу сам офарбао црно и прелакирао, па је лепак добро држао списак имена са леве стране. То сам могао и кући да однесем, и једно време сам распоред и радио код куће.

А онда је дошао и тај тридесети, кад је била заказана журка уједињења. Оно, добар део људи се знао од раније, период са оурима није трајао ни десет година - закон о удруженом раду је донет крајем 1976. а док је спровођење дошло до школа, могла је бити већ 1979. Но, као и у већини школа где раде и инжењери, било је доста промета, људи долазили и одлазили, па је једна таква журка где ће се упознати и они који се иначе не знају, била преко потребна.

И била је журка ипо. Било нас је доста припитих, а вала и пијаних. Пошто су вецеи на супротном крају ходника, нека доба је неко узео мој бицикл и онда је то био превоз до тамо и назад. Обрнуо је десетак кругова.

Година је могла да почне.


Спомиње се: Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), ооур, Учубић, на енглеском

6-V-2021 - 27-II-2025