Иза ћошка, код бунара, предвече бисмо играли "нека бије, нека бије". За игру је требала лопта, папир, оловка и један да бележи. Пре игре бисмо прилазили један по један вођи игре и говорили му своја тајна имена за тај пут, што би он записивао, да зна ко је ко. Кад би свима записао имена, лопту бисмо ставили у рупу испод цеви где цури вода на бунару, и сви бисмо получучнули да можемо да брзо дохватимо лопту, и да брзо побегнемо. Он би говорио "нека бије, нека бије, нека бије..." и онда би испалио насумично име са списка. Имена су била блесава, било је ту доста смеха - звали бисмо се Тарзан, Зарђали Шпорет, Бушан Балон, Чврга, Бицикл, Онај До Мене, Лопта, Чекај... део дражи је био у томе да се смисли име које ће што више осталих да збуни. Прозвани би онда морао да узме лопту и погоди неког. То је морало брзо, јер су сви били спремни да се разбеже. Погођени испада из игре, и прецртава се са списка. Ако не погоди никог, испада он. Некад би водитељ испалио и „нека бије, нека бије, лопта на месту није“, и то понављао док се лопта не постави.
Догађало се да неко заборави које је име дао, па је онда испадао јер није никог погодио. Било је и да неко падне па буде лака мета, али је и ту било фолирања, као падне, па кад га овај гађа а он већ спреман да се откотрља у страну. Та улица иза ћошка није била асфалтирана, па смо дизали добру прашину - видела се спрам нове живине сијалице на бандери испред куће (у ствари су неонке, зашто их зову живине нем' појма, можда и имају живиних испарења).
Падови су постали зајебани, јер иако је ово Банат и земља је мека, откако је прошао друм, свуда има шљунка. Један је баш блесаво пао и одерао се тако, а онда још једном док је показивао како је пао, реконструкција је 100% успела, опет је одерао исто колено. Од пада са бицикла би настала лепа краста која не би отпала по целу недељу. Имао сам једну на врату, од полугице звонцета, неколико дана сам носио газу. Друга је била на колену, звекнуо сам о ивичњак. Није ми јасно како сам то успео левим коленом. Ожиљак је остао на врх чашице још дуго... а онда се преместио испод колена, како ми се кожа горе ширила.
Кликери. Били су баш у моди ових година, и било их је три врсте: пластенци, стакленци и гвозденци. Пластенци су били, наравно, од пластике и то доста јефтине, често нису ни били округли како треба јер би остао шав од ливења, који би се брзо отро, ал' дотле би кликер баш врлудао, а није имао ни неку инерцију, лагани су били и било који камичак, коликогод ситан, би му мало променио правац. Стакленци су коштали бар двоструко ал' су били на цени, лепо су изгледали, то је увек имало неку фрцоклу у боји изнутра, имало масу баш како треба. Гвозденци су били џабе, то су у ствари биле куглице из лежајева, од камиона и трактора. Свако је имао по десетак пластенаца, пешес стакленаца и можда један гвозденац. Било је шмекера који би играли већим гвозденцем, нешто од 15мм уместо 10, и ти су били баш зајебани кад се игра на велике роше, јер би могли да избију неки лакши из ње.
Место за играње је било или код мене иза ћошка, или преко код Ђуђе, јер ту је бициклистичка стаза скретала са тротоара па би се направио лепо поравнат троугао, гладак како само точкови бицикла могу да изгладе. Велика роша би била рупа величине дечије шаке, а почетни ударац би се изводио са ваљда шест педаља растојања, избацивањем кликера палцем из шаке, ал' шака да мирује. После, у игри, је шака могла мало и да се издигне, нарочито ако би се ишло на избацивање противниковог кликера из ње. Гвозденац је ту био јачи од стакленца, а пластенци једва да би имали шансу.
На мале роше се играло тако да се у полувлажну земљу утисне кликер па извади. Ту није могло да се избија, ко први утера његово је. Потез се изводио паркирањем кажипрста и средњег прста једне руке око кликера, и завлачењем кажипрста друге руке између њих а иза кликера, опет не померајући шаке, само тај један прст. Ту су већ и брзине биле мање и више се играло на прецизност. Најбољи мајстори би једним потезом одгурнули противников добро наближени кликер и још утерали свој у рошу. Било је и да опале прејако па не само да истерају остале из роше, него и њихов излети, што је било ем забавно ем узбудљиво.
Играло се у кликере - победник носи све. Ко победи трипут, иде кући са подебелим џепом. Било је и ко је код куће имао по педесетак комада. Као и свака друга вештина, ко довољно вежба постаје мајстор. Ја се нисам нешто нарочито прославио, можда бих од шест партија убележио једну победу и завршио на отприлике истом. Проблем је што је требало ту вештину стећи брзо, јер ако останеш без кликера, нећеш играти па нећеш ни увежбати. То се обично решавало тако да несрећнику сви дају по један пластенац, ето да нас буде више.
Били смо једном код чича Раде у гостима, негде у старом Београду, где су били подстанари у нечем склепаном од некакве бивше терасе, шупе, чега ли, али је баш зато било занимљиво што није имало нормалне зидове него тако. Стрина је тада већ држала цвећару на пијаци на Бановом Брду (видео сам то место, неку годину касније, ваљда смо јој били нешто однели, или смо ишли да нешто узмемо) и, како сам чуо, добро јој је ишло.
Од целе вечери се сећам да је неко (стриц? неко трећи? да није наишла и једна од његових сестара са мужем?) правио добре колутове од дима и да нас је то добро забављало. И ту исприча како је један тако гледао да остави утисак на даму, правећи ма савршене колутове, па и два концентрична, ма чуда је изводио, а дама онда упита „а умете ли и троуглове?“.
1-XII-2015 - 12-III-2025