Ћалетово село, близу Београда, на реци. Дедина кућа се граничила са комбинатом страга, а излазила на главни пут. Кажем излазила, јер је с друге стране пута брег, који се повремено зове клизиште. Ту је настао виц "на продају кућа, мало прешла". На последњој слици које се сећам, земља је дошла до предњег прозора. Из кола нисам успео тачно да видим како изгледа сад и да ли уопште стоји.
С београдске стране је пут увек незгодан, кажу да политичари који прођу њим нагло постају религиозни. Има једна кривина којој сваких неколико година додају нове слојеве пута, јер стари потону, однесе река.
Тамо сам одлазио више пута као клинац, увек са ћалетом, некад и са кевом, ал' не знам да ли сам тамо преноћио више од десет пута тада. Осим оних два-три пута кад би чича Рада долазио по нас, ишло се аутобусом, па се преседало у ћиру, што је, са чекањем и шетњом, трајало пола дана, тако да о некаквом повратку истог дана није било ни речи. То се променило кад је ћале купио фићу, то је било три сата тамо, три сата назад.
Онда смо мало више пута ишли од 1976. до отприлике 1983. кад је ћале наследио нешто земље, па смо тамо посадили багремову шуму да не бисмо плаћали порез... то нам је било уместо викендице. Онда смо јако проредили одласке, сећам се само једног одласка, кад је тетка Јањин син ишао у војску, и како се ама никако није грејало тамо где смо спавали, а била зима... Почели смо поново да одлазимо око 2012. и то испрва да одвеземо или покупимо ћалета, који би одсео код теча Киће а код ње би можда дошао на ручак. Кад је ћале умро, свратили смо још пар пута - кад смо преводили земљу у катастру на мене као наследника, кад је тетка Јањи умро муж, 2021... и онда смо схватили да више нећемо ништа ни чути одатле, јер осим њих су остали још два ћалетова брата од ујака, један баш добричина и људина, и један задрти... хм, сетио се једном у десет година да се јави да подржава идеју да се Зрењанину врати име Петровград, које је важило неких седам година. Ма ја се не слажем. А и од тих четворо не знам да ли неко с неким говори, тако да кад буду умирали, нама неће имати ко да јави.
О њиховој деци не знамо ништа, добрих десет година се ни не јављају. тетка Јањин син је инкомуникадо; ћерка је још дошла пар пута док је ћале био жив, али никад није звала. теча Кићине ћерке нас активно избегавају још од наших сватова, а није нам дато да знамо ама ич о томе где су, како живе... О осталима знамо још и мање.
Једино што би ме сад одвукло тамо је ако се појави неко с парама да купи нешто од те земље. Неки од тих комада су сад увелико опкољени кућама, ал' нек остане деци, мени не треба.
5-X-2018 - 25-V-2026