17-IV-1996.
Судећи по голим гранама брезе иза, ово је снимљено бар десетак дана раније.
Легендарна Ленина фотка. Волела је мирис цуцле и флашице, и дуго их вукла за собом само због мириса. Овде га баш ужива - ем су оба извора мириса под носом, ем је дигла ноге на сто, ем срцетасти цвикери...
Сто је склепан од неколико фосни спојених са пар дасака одоздо, на два пара блокова од сипорекса. Гаража иза даље брезе је Јулишкина, као и тераса са луковима (која ће једног дана пасти, јер се за зид држала, изгледа, пуким трењем). Шупе лево одатле припадају оном зидару што је имао пекинезера, летећег.
Кућа нам је, наравно, недовршена, и зато је мешалица увек при руци. Неупотребљива поприлично, јер је мотор почео да се квари. Мајстор Саша је нешто ту мутио, или смо носили ту и тамо код неког другог... немам појма, мислим да је више нисмо ни палили. Кад је требало нешто да се избетонира, то је по правилу било нешто ситно - степениште са терасе низ брег, или на улазу, или до подрума. Толико бих измешао на руке, у колицима. Ионако не бих могао да урадим више од једног степеника дневно, сваки се наслањао на претходни.
Држаље чекића на столу је гараво јер смо га замазали чађу док смо нешто петљали око котла у подруму. Тај чекић спада у оне алате за које кажемо „ово је изградило кућу“.
Има и једна догодовштина, мало дужа, развлачила се на више дана са поприличним размацима, а била је отприлике сада, или у некој од наредне две године (не, види 25-V-1992., нашао се датум; ово су у ствари две приче, то из 1992. је око држављанства, и тада сам добио тај руком исписани личњак; то кад се опрао и скупио је онда вероватно 1997. или ту негде, визуелно се сећам да смо већ били у новој кући и веш машина у Јохановој соби).
Истекла ми лична карта. Тј није баш истекла, него се скупила. Тог личњака сам био извадио ваљда још 1988. и то је био специјалан примерак. На обрасцу за захтев за издавање личне карте сам могао да бирам језик (могао сам, нпр, да тражим да буде на румунском), а у случају српског, и писмо. Заокружим ћирилицу. Е сад, они ваљда морају да ми издају онако како сам изабрао, ал' је прц што ником није ни падало на ум да тражи да буде на ћирилици. Можда је још само пошта имала понешто формулара на ћирилици, и ту и тамо здравство... али се знало да они то попуњавају писаћом машином, којих за ћирилицу напросто није било. Била је укупно једна, у дечијем диспанзеру, неки предратни Андервуд; оној у Комбинатовој читаоници се давно заметнуо траг.
Но, добијем што сам тражио. Оно што је било до штампарије, било је на ћирилици. Оно што је попуњавала мурија, било је попуњено руком, неким специјалним плавозеленим мастилом, неизбрисивим. Неко је ово озбиљно схватио, каогод што сам и ја озбиљно схватио да кад ми систем нешто нуди, има да ми испоручи ако изаберем.
А откуд знам да је мастило неизбрисиво? Па, остао ми личњак у џепу од фармерки, и опрао се заједно са њима. Папир је преживео, фотографија се није залепила за суседну страницу, мастилу није било ништа. Корице су страдале. Не знам од каквог су биле материјала, ал' изгледа као нека танка пеглана кожа, која се од прања скупила на формат поштанске марке за иностранство.
Могао сам то и тако да користим, али без корица не би дуго издржало. Штета што то нисам сфоткао, касније је и мени самом звучало невероватно да би се мурија, па нек је то и један ћата тамо, и нека ме и зна (можда су ту биле умешане Сусјетка или Драгица, ко зна), уложио толики труд да то тако фино испише. Но, ајде, нови захтев и нови личњак. Попуним образац, одем до матичног, извадим нову крштеницу (важи, однедавно, само шест месеци, јер иако је то само извод из књиге рођених, измислили су да сад мора да садржи најновије податке), тражим и извод из књиге држављана. Каже ова „нисте овде уписани“. Рекох „јесам, знам, то је сређено још 1972.“ - јер се јасно сећам перипетије од 26-VI-1972., нисам још излапео. Каже она „немогуће, ваше годиште није уписивано овде, морате донети потврду из места где вам је рођен отац“. Ама већ сам је доносио, и то је све сређено још онда, имате све већ у рачунару, само погледајте, да се кладимо да ћете ме наћи из цуга. Ма ни да чује, само понавља да је немогуће и тачка. Вратим се кући необављена посла.
Зовем ћалета, објасним му шта је, он зовне неког у Бртогу, сви они тамо живе на мање од 200м од месне канцеларије, те неко оде, извади ми ту потврду и пошаље ћалету. Ни недељу дана касније, стигне то, одем уплатим таксу за упис у књигу држављана (реда величине два пакла цигара), однесем све то, и ова крене да ме уписује и, наравно, не може да ме упише јер сам већ уписан. Гле, види ти ово. Сам казо...
И тако добијем ту личну карту, ваљда већ четврту. Али, ту не буде крај. Током неке од пауза за кафу она исприча Терези, а ова се ухвати за то што сам без везе уплатио за упис, и каже да то не би смело тако да остане, да тражим да ми врате паре. Ајде, бре, кад је држава враћала паре... Ма нека, она ће то сама... и покрене она поступак, и то јој чак и успе. Јесте да је трајало два месеца и било умањено за трошак (ваљда вирман и још нешто) па је испало за пакло ипо, ал' ето држава вратила паре...
Спомиње се: 26-VI-1972., 25-V-1992., јуни 1996., 15-VII-2024., Бртог, вирман, диспанзер, Драгица, Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, комбинат, сипорекс, Тереза Мазек, на енглеском
5-XII-2013 - 5-VII-2026