19-VI-1972.: Позориште
Дугачка тура фотки из гимназијске авлије, последњи пут са старом оронулом фасадом, целу зграду има да обнове преко лета. Сликао сам отприлике све који су били расположени, док сам имао траке. Данас ми све то изгледа надреално лепо.
Ово је друштво из II1, тј ова што седи на степеницама и Вишња (окренута леђима). На себи има тај чувени мантил из марта, до ког јој је било баш стало, ко зна, да није било нешто баш свеже тог јутра - ово је скоро подне, половина носи кратке рукаве. Ове остале три су, колико се сећам, млађе. Ове у средини се нешто и сећам, по лику, не и по имену, виђао сам је на путу до школе, значи да смо из отприлике истог краја.
Уочити ону скроз лево назад под дрветом. Тада се то звало доминџос сукња, реч допичњак још није била у моди.
Ова што седи је имала исто врло занимљиву другарицу, има је на суседној фотци, коју сам запамтио по томе што је носила зелене најлон чарапе, што је изгледало неочекивано добро на њој. Мада, ни једној ни другој никад нисам сазнао ни имена.
У тој серији има и једна где смо Дуца и ја пред њеним улазом, овлаш загрљени, наслоњени на нечију ладу (која се тада још звала Жигули, реч 'лада' се појавила тек кад су отворили и фабрику у Белгији, не мош тамо објаснити како се то изговара), паркирану тик уз улаз. Наравно ништа озбиљно, она се већ увелико забављала са Јошком, ово је више за успомену. На суседној фотци су и она и он, на трећој им се придружила и Драгана.
На серији коју сам снимио одлазећи кући, испред сдк има три снимка. На једном се Гаша избекељио у кадар, на другој су Мима, Рајка и Милица - ова иде да ухвати бус за своје село, ту одмах преко моста на Житном, ове две на Ружу. Ово је трећи, упецао сам Спужву у његовом карактеристичном газу. Некако типично за ониже људе да се труде да покретима стекну шта им природа није дала. Он је био ваљда једини што је свуда носио актен ташну, од тих нових што личе на тањи кофер.
Мост је још нов, нема годину. Већ за годину две ће те беле плочице да крену да испадају, и онда ће да крену да обнављају површину не знам ни ја колико пута. Скоро да може по фоткама да се утврди година, само погледаш чим је поплочан мост. Последње (2025.) је го гладак бетон на мосту, гранитне плоче са градске стране и на спусту према Житном.
Наравно, има и цела серија из учионице. Пошто смо у буџаку, прозори нам гледају отприлике на северозапад али смо углавном у сенци другог крила, светло је слабо. Зато сам покушао ово... са дугачком експозицијом, претпостављам секунду и нешто. регулу сам притиснуо уз клупу... За катедром, Бајче. До њега стоји Воза. Пред таблом Јасмина.
Види се како је све било шмрљаво, и те клупе са искривљеним шипкама где их још има, и како је пластични обруб са плоче већ свуда давно отпао, и офуцани паркет, и зидови офарбани шугавом зелењичавом масном бојом, и како се малтер већ круни при дну. Јасно, последњих две-три године се ништа није поправљало, него се лова чувала за ову обнову. Па, видећемо најесен на шта ће то да личи.
Деветнаестог отишао до позоришта по паре. Срео Аћима и једног од млађих глумаца. У СУПу нисам добио личњак (са 16 година може, од 18 мора), хтео сам да га имам за случај да опет направе рацију као 01-II-1972.. Нисам чуо да су то опет радили, али за случај да опет некој будали падне на ум... А нисам га добио јер ме нема у књизи држављана. То су редовно уписивали до 1947. па стали, ваљда су књиге биле савезне, што неким круговима није годило. Крајем педесетих су кренули поново, сад са држављанством по републикама, па сам тако наводно био држављанин СР Србије али нисам то могао да докажем. Па упишите ме. Не можемо, јер сте вероватно уписани у очевом месту рођења, а ако нисте, нек вам издају потврду да нисте па ћемо вас уписати овде. Добро, то је онда један одлазак у Бртог, кад наиђе.
Двадесетог пуна кућа, мумије у пуном саставу, Слађа са својима и Драгана приде. Баре ме да изађемо. Што је само изговор да Слађа умакне кеви, јер као са мном може, ја сам нека гаранција. Добар сам јој кад јој требам, осталих дана може да се дере на мене. Па смо се прегањали, хоћемо нећемо, и ајде због Драгане. Код Дома омладине ништа велико, издиванио се са Чаргом око ко зна чега, а онда у повратку срео Аћима па се диванио још. Стигао кући око поноћи.
За то време, Бугојанска група прелази аустријску границу и креће да дигне устанак и обнови НДХ. Као и онолико пута пре и после, западне власти немају ништа против терористичких група, само док су антикомунистичке.
Двајспрвог коначно снимио тај шашави филм (који, уопште се не сећам) са Гашом у дворишту Змаја, па смо дошли код мене. Покушао да ми макне неке слике, нарочито оне од Вишње, што сам спречио и онда престао да показујем. Јели нешто па у град. А у Дому омладине видим, гле гле, Б. Застанем одмах да јој се јавим, и сећа ме се, и опет је згодна... и онда приметим њену другарицу, стоји ћути.
- Ми се, овај, нисмо упознали, ја сам...
- Ни нећемо*
- Ако. А ти беше у Другој?
- Да.
- Мислио сам ал ко га зна, видео сам те тамо ал' можда си чекала неког.
- А ти шта радиш?
- Ма свашта. Данас сам снимао неки шашав филм са Гашом. Знаш га? Сад је био ту, нема минут.
- Не бих рекла да га знам.
- Није битно. Луд филм, пиш живи, нешто као неми филм... а ево га. Ово је Гаша...
- Б.
- Не чујем те. На уво.
- Б!
- Сад сам те чуо. (овој другој) Ред би био да се упознамо.
- Данас се не упознајем.
И тако је почело. Окренули смо се Б. и кренули о својим лудим идејама, које су нормалне у ДЦ-99. Кад смо споменули крвавозелену боју, ускочи безимена и почне да нас зајебава, а ми узвраћамо. Споменула је како смо некултурни, на шта смо реаговали још јачим аргументима, цео сат. Пет пута је тражила да се померимо да може да посматра свог драгог. Па дај да га сликам. Не знаш ко је. Нема везе, ја ћу то жмурећки, само га паркирај пред објектив.
Био је добар тренутак кад је он рекао да смо још културни и нисмо повадили кечеве из рукава. Мислила је да хоћемо да се бијемо (!). Очигледно јој није јасно да је зајебавамо овлаш, нисмо дали гас, и да смо могли да је изјебемо (вербално) како смо хтели, да смо хтели.
Скупила се већ и публика, стоје и слушају. Неки навијају, неки убацују идеје у ринг, све у заједничком напору да јој спустимо нос из облака на Земљу.
Сутрадан нема њега, нема њих, а убрзо ни мене.
Спомиње се: 01-II-1972., 26-V-2024., Бртог, Веља Бачикин (Бајче), Вишња Лазин, Гаврило Ташков (Гаша), Дом омладине, допичњак, Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), ДЦ-99, Житни, Здравко Сметовачки (Воза), Змај, Јасмина Влајин, Јошка Рац, лада, Мерима Табарски (Мима), Миланко Ведрин (Чарга), Милан Шебрцан (Аћим), Милица Ерцешки, Рајка Чајканић, регула, Ружа, сдк, Славица Тејин (Слађа), на енглеском
23-V-2025 - 10-XI-2025