За бадње вече смо се Форд и ја прошетали до ћошка. Тамо има два-три празна плаца, па се ту окупио комшилук, обрће се нешто на ражњу, јагње или прасе, пијуцка се. То му је било занимљиво. Мало смо се смрзли, ал' греје пиће.
За сам божић, вечера код мојих. Некако смо сви стали за онај сто, кева је баш наређала свашта, била и чесница, најели смо се фест. И онда се вратимо, и након пола сата пита он где би ту могло нешто да се поједе. Па, реко, има добра кафана два ћошка одавде, Бечкерек, ту код Фабрике станице. Ајмо.
Тротоара нема, а калдрма још прави језера, откако су је оно пореметили кад су за изборе 1996. копали канализацију. Некако смо прегацали по импровизованом тротоару где га је било, и стигли тамо. И вечерали испочетка. Јеботе, колико тај може да поједе. Кад смо се враћали, ударила нека маглуштина, нисам тачно ни видео где газим. Бар је био мраз па није било блата.
Успут ћаскамо и споменем неку очигледну парафразу на неки наслов Достојевског*... и видим да је то њему пролетело мимо главе. Објасним шта сам мислио, а он „ма јок, нисмо ми то ништа учили, ја сам машински инжењер“. У је, па то је горе усмерено него што смо ми имали. Два-три дана касније, спомиње да је узео слободно, „celebrate our 20ty aniversary“. Ајде, 20сет? Будала неписмена.**
У Зиро Дистансу је благи хаос, Грег је каснио из Дакоте због снега, а и у Фордовом селу има пола метра. Ко би рекао да и на том југу то може да се деси. Грег јавља да су од државе добили потврду да су примили захтев за моју визу, а сад чекају одговор, кажу ускоро.
Јутрос је Форд још емајлирао (све са моје машине, јер је једина која може на мрежу), спаковао се, притом нашао фотке што је Грег сликао овде и послао ми, па ми дао. Квалитет је невероватан. Спаковао је и две литре ћалетове ракије, те смо се потрпали у Фрегату (Нина нам је правила друштво) и правац Сурчин. Од пола пута смо улетели опет у маглу, која је држала до Теразијског гребена, а онда смо изашли на сунце, тек тако, и лепо стигли до аеродрома. После чујемо да су мађарске железнице у штрајку од нове године, данас ваљда треба опет да крену.
Имали смо вишка времена, па смо се прошетали до ваздухопловног музеја. Занимљива поставка, имају чак и стари двокрилац Рогожарског - не знам да ли је оригинал или добра реконструкција, свеједно.
Но, оде и он, а Нина и ја одемо на Нови Београд - ћале шаље балон свог вина теча Кићи. Истина, није он у стану, у Бртогу је, ал' ту су Аница и Рада. Нађем зграду и улаз, није страшно, први спрат, звонимо... два, три минута, нико не отвара. А најављени смо. Оставили смо вино код комшије, да им да кад наиђу.
За сутрадан сам намерио да кренем да скидам звук са грамофонских плоча. Бранка Глумача нам је направио петожилни кабл од мог рачунара до Гораниног Сонија, од десетак метара неког десетожилног терминалског кабла, са две бананице на мом крају и ДИН петицом на њеном. Пичи, само звони. Јер је некако лакше да пуштамо цедеове са моје машине (иако сам већ шести драјв турио у њу, хвала момцима из Компувиза, није до њих него до бугарских цедеова), јер то њено сокоћало има рингишпил за три цедеа, и то никад није радило како треба.
После је испало да је све у реду, веза одлична, сигнал комплетан (чак се нашао и ваљан грамофонски улаз на Сонију), али моја машина није била дорасла задатку. Ипак за сабијање у мрз формат треба јачи процесор и више меморије. Јебига.
Десетог, пита Боћа јесам ли још ту или сам већ преко. Па... „Још сам ту. Чекам сваки дан да ми јаве да су послали шта треба овдИ у амбасаду па да идем да ми опалиду мур у пасош. Староталасњаци, молео бих да се вест не шири по сезаму - ионако смо сви виртуелне особе, па ћу вероватно у тренутку преласка имати само два-три дана паузе. То намеравам да искористим да се на сезаму не примети да сам променио локацију, све док не окачим прве утиске о домороцима код Шкрбе у тему (eye_of_the_world). Биће смеја.“
Два наручена мп3 ЦДа са доматјом музиком сам већ послао да ме чекају (успут један тип тамо хоће да учи српски, пошто је дипломирао руски и нема посла у струци - сналази се као програмер), ал' г. пират није имао неки избор на неке моје теме, пак ћу морати да гребујем виниле.
----
* можда је било оно са телефонијом, да је Достојевски власник па на вези често имаш идиота, двојника или записе из пустог дома
** временом ћу схватити колико он ни по чему није неки изузетак, па ни по томе.
10-IV-2023 - 7-IV-2026