септембар 1981.
Дошла ми је у посету, за викенд. Био сам уредно најавио, и наравно добио суботу и недељу слободно, са све објавом, с тим што сам ипак морао да спавам у касарни. Мислим да је то било за викенд око 12. а можда и претходни. По времену се не да закључити, на мору смо, увелико је још лето, нигде ни облака. Ма сунце ме огрејало. Штета што сам био у униформи, откад нисмо били сами на мору...
теча Кића је радио у војном стамбеном предузећу, као столар, и изгледа да је у Шибенику фалило таквих, пошто је већ не знам који пут долазио овде да ради. Оправљао је врата, прозоре, кухињске ормариће и којешта по војним становима. Био се сместио код неког пуковника, на пола пута између моје касарне и железничке станице, у некој новоградњи, ваљда други спрат. Судећи по презимену, пуковник је могао бити и Далматинац и Личанин. Он нам је био јатак.
Отишли смо право тамо, да се упознамо са човеком. теча Кића нам је одмах дао задатак, да одемо на пијацу и набавимо шта треба за ручак, на који се, наравно, сам позвао. Добро, ајде, само да смо негде. Купили смо и некакве патике, сличне опанчићима, за Горану, каже да ће ваљати да се одржи контакт тако, да зна да је то од тате.
Немам појма шта смо радили и где смо све били та два дана. Знам само да су после ручка и теча и пуковник и жена му нашли некакав разлог да буду негде другде. Знају људи како је.
Донела ми је и фотке које је урадила. Знала је цео поступак, чак је сама смућкала и ИД-19, ма све како треба. Одличне фотке, и како видим и оно купатило и кујна што смо направили, све одлично ради и добро изгледа. Го је слатка и преслатка, и то код куће, и у купатилу, а има и неколико из багремара, снимљених у Бртогу, види се и тетка Мима, и још јој обукли те нове сукња-панталоне, ма бомбоница једна.
Ал' јебига, остало ми је још скоро триста дана...
У недељу сам је испратио на онај вечерњи воз.
Донела ми је и књигу „Филозофија упанишада“, што ми је послао Лоба. То је нечији докторски рад, и ко зна како је он дошао до тога, вероватно на академији, до овог времена би требало да је био негде на завршној години. Јесте нешто млађи од мене али не много, а након машинске му је требало три-четири покушаја док је успео да се упише. Посвета је садржавала „фењер за мрачне сате“.
Носио сам то са собом у стражару, па бих то читао кад бих преко дана отишао у другу собу да као дремнем, па ако ми се не спава, узмем то да читам. С обзиром на већ постојеће искуство са Ји Ђингом, успевао сам да прођем кроз све то заобилазећи било какву теологију у широком луку. То што су њима били богови, то су напросто аспекти људске мисли, делови филозофског система који је држао све те идеје на окупу и у оптицају. Није да је нешто много утицало на мене, више је било то да математичарски ум остане забављен и радознао, да успе да испрати сву ту апстракцију. И као стекне неки увид у другачије погледе на свет, и, најбоље од свега, пролази време.
Једно чудо те појаве је што су веде и упанишаде биле прибележене тек кад су дошли Енглези, и то на више места - и текст који се добио је био свуда исти. Значи држали су текст синхронизован, без грешке, неколико миленијума. С друге стране, то значи да је тај систем размишљања био толико крут да од времена кад је та синхронизација успостављена, није дозвољавао никакву промену, и да је било какав допринос потоњих покољења (васпитаних на њему!) напросто бачен, пренебрегнут. Или, ако није, онда је чудо још веће, да се све то што је додато распрострло, тако тачно, преко онолике земље.
Спомиње се: Бртог, Горана Средљевић (Го), МПСШЦ (машинска), новоградња, Слободан Шумић (Лоба), тетка Мима, теча Кића, на енглеском
22-V-2023 - 25-V-2026