01-V-1977.
Како смо тад већ имали обичај, у пролеће бисмо неколико пута ишли у Бртог на као излет - делом да се види да долазимо, делом да ћале може да чује понеки абер из села, јер наиђе понеко, а делом да седимо на своме и не морамо ни код кога у госте, него ко наиђе. Овог пута је наишла тетка Јања са ћеркицом.
Овог пута смо отишли за први мај, она, ја, ћале и кева. Договор је био да ја возим до тамо, а ћале назад, да нас двоје можемо да попијемо. Да смо попили, јесмо, ударили смо у бледу Мару, тј блади мери од сировина из Румуније - из лименки сок од парадајза (и то смо лименке прали пре паковања, није ми јасно како успевају да им све буде тако шмрљаво, то чак није ни ваљана банатска прашина, него више нека штрока) и совјетску вотку, вероватно столичнају или московскају, оне боље нису ни стизале у Темишвар, или напросто нисмо имали везу. И од пољских, била је виборова кад је била, житнија или жубровка никад. За бибер нисмо носили млин него нешто из кесице.
Ћале је пичио роштиљ, још увек онај мали прдавац од пре осам година, ради као прави а и нисмо ни терали неку количину. За разлику од оне друге серије фотки, доле код карауле, овог пута смо били баш горе у багремару, тј мало поред, јер ово што нам прави хладовину, то је оно што смо прошле године садили. У шкодилака су ладно стале и камп столице и сточић, па смо седели као људи.
Нас двоје смо се лепо провели, правили венце од цвећа и накитили се, што цвећем што вотком. Моји су можда попреко гледали ал' су ћутали, боље да то урадимо овде, а да ли ће тетка Јања да лаје по селу или неће, заболе нас, нешто ће да лаје свакако, па онда што да се уопште трудимо да држимо неки имиџ, радио Милева мора нешто да једе. А можда смо и са тим навалили тек кад је она отишла, ваљда и она има некакав празнички ручак да изнесе.
Спомиње се: Бртог, радио Милева, тетка Јања, шкодилак, на енглеском
27-VII-2025 - 27-III-2026