Предавао нам матиш у гимназији прве три године (осим првих пар месеци, док није дошао из војске). Био јако популаран, као мање формалан и са лабавијим правилима. Онда отишао у програмере, у Гик.
Онда сам 1986. покушао да манем просвету и будем најзад програмер. Прво ми наместио тезгу у стамбеној задрузи, где ме научио кобол, табеле, индексе и трикове заната уопште. Затим гледао да смува генералног да ми направи радно место, што је на крају упалило.
Један од тих мајсторских трикова је био тај да се предвиди како ће апликација да се користи. Био је радио, као тезгу, плате и кадровску евиденцију за грађевинце, и написао је све како су тражили, предао и рекао да то неће радити. Како неће радити, па где си погрешио. Нисам нигде, ви сте, програм ће радити али ви нећете имати податке. Ево, гледај, код радника, поље „број деце“. Ајде, кад се неком породи жена, шта тај прво ради, трчи код кадровског да му пријави промену, да би дете кад мало порасте било на списку за пакетиће од деда Мраза? Јок бре, има да донесе кило пића, а кад се сви отрезне и даље се неће сетити и нећете имати податак. А таквих поља имате бар десет.
Био ми је шеф две ипо године. Неку годину касније је отишао у политичаре, био савезни посланик, мењао странке пар пута, постао шеф дирекције за стамбено па се одатле ваљда пензионисао, болест или шта ли. Умро у пролеће 2012. Знао сам да није добро, причало се о тумору мозга. А онда једног дана се мимоиђем са комшијом који је био шеф неког одељења у Стоуровом ЕРЦу, и после укапирам да мора да се враћао са сахране.
„јел' то није у реду јел' је у реду?“
„као да вадиш трње из пичке боксерском рукавицом“
8-VII-2011 - 15-IV-2026