Последњи пут у Новој Горици. Овог пута, као и прошлог, пасош у џепу па локалним бусем до званичног прелаза, оне локалне су могли да користе само мештани, па пешке преко гране. У дућану преко пута прелаза купимо по две киле кафе, па пешке назад, и још ухватимо тај исти аутобус, још чека. У петак сам кренуо кући са осам кила кафе у коферчету. Ухватио сам некакав ноћни воз из Љубљане и стигао натенане рано ујутро у Београд. Како сам освануо на почетку наше улице, није ми јасно, можда је неко имао кола па смо тако дошли из Београда... тј можда је тада ишао и Радоја и она двојица из текстилног, што смо их звали Мирко и Славко, па је један од њих оставио ладу код таста у Раковици, па смо онда морали мало и да поседимо код њега (и успут истрпимо како нам је таксиста, трудећи се да буде пригодан, продао неки босански виц као лалински, са одвратно лошом имитацијом нагласка, будала неписмена - рече Радоја "е то ти је, пет дана проведеш са програмерима и заборавиш с ким иначе имамо посла, па ето ти узорка"), па онда док смо се искобељали одатле и дошли кући, већ је било свануло. Мене су оставили негде успут, ваљда око Леснине, те сам кренуо пешке тај 1км. На углу код 25. маја сам у Политициној трафици купио кило шкије, не знајући да ми је последња.
С другог краја улице, од капије шећеране, кретала се дуга протестна колона, учесници тзв. јогурт револуције, ка граду. Није ми ни падало на ум да је баш ово почетак краја. Не нас лично, ни породице, него државе.
Тада је све још изгледало као бура у чаши воде.
Нисам на Атарију урадио само впас, играо сам се и другим стварима, углавном у ГфА бејзику (који су написали неки Немци). Пошто нисам имао диск, само дискетле од 720К, нисам ни могао да радим нешто веће - и алат и урађено би морали да стану на једну дискету, евентуално две па да сваки час вадим-турам, ал' то му је мера.
Сетио сам се оне књиге из нацртне (види 01-IX-1973.) и решио да то урадим сам. Имао сам зелено-наранџасте цвикере из Забавника (фолија у картону), из једног од оних 4-5 бројева кад су штампали три де стрипове као додатак у средини. Морао сам да урадим нешто три де на Атарију.
На овом папиру сам развио једначине за централну пројекцију из произвољне тачке на раван ортогоналну на оптичку осу посматрача. Стварне тачке гледања би биле мало улево и удесно одатле, на променљивом растојању, а цео призор би могао да се ротира око двеју правих у тој равни, једне условно вертикалне у односу на праву између посматрачевих очију, друге паралелне са њом. Једино за те ротације ми је требала тригонометрија.
Јер, уместо да се петљам са оваквим или онаквим координатама, угловима и којечим, урадио сам ово скроз векторски, што је драстично упростило рачун (и онда радило брже). Једино у последњем кораку би се рачунале стварне екранске координате, а и то само за крајње тачке, између бих напросто вукао праву линију.
Нацртао сам прво обичну коцку, само ивице, ни не трудећи се око видљивости - жичани модел, све се види. И радило је, и било довољно брзо да се опази кретање кад га ротирам или зумирам. Ово сам поновио на писију тек много година касније, ваљда после 2016. Само што нисам радио коцку него граф функције двеју променљивих.
17-XII-2019 - 25-VI-2026