Шверц тура до Сегедина. Мајице, сир, салама.
Пољопривредни сајам у Новом Саду је био ваљда средином месеца. Оно, нисмо ми никаква пољопривредна фирма, ми смо Стоуров ерц, али Радоја је нашао добар изговор, тамо излажу и Искра Делта и други виђенији „произвођачи“ рачунара, па је одвео мене и још двоје програмера да то погледамо.
То је био део његове политике, да ако већ не може да нам избоксује бољу плату, да нам бар намакне понеку привилегију да се не осећамо тако усрано, да смо нешто. Сајам као сајам, исти као и увек, видели смо и нешто од свега тога, ништа нарочито, ал' смо бар били негде, заједно и не за терминалом. Е, кад је дошло време за ручак, испадне да сам једино ја новосадски ђак, они сви студирали у Београду. Дакле, ја се питам у коју ћемо кафану.
Наравно, Борсалино, друго ни не знам. Ту се у ствари видело, већ по томе што знам само једну кафану а њима то није било ништа чудно, да смо сво четворо из средње до слабије стојећих породица, да на студијама нисмо имали пара за провод. Једини изузетак што знамо је Радојин цимер, поповски син, који је исто лоше стајао, осим кад је сеоска слава, е онда би био пун пара наредних недељу две.
Истина, у Борсалину имају само пасуљ, ал' добар је. И буде добар, нико се није жалио. Обичај куће је био да у време ручка и вечере на сваком столу буде чаша са водом, и у чаши три љуте паприке, светлозелене. Радоја и колегиница се нису машали, колега и ја вала јесмо. Појео сам је целу, он одустао на пола. Каже та твоја мора да је била мање љута. Добро, кажем, видећемо сутра. Понесем ту трећу.
Сутра, за доручак сам опет ишао на пијацу код Трпане, по ћевапе или шта је већ ко хтео. Ону паприку пресечемо уздуж, па једну половину узме он, другу ја. Изгурао је до две трећине, ја до краја. Он је платио доручак. Бар нисмо морали да се раскусуравамо око ситниша.
А тај ситниш је умео да буде компликован, јер никад нисам имао довољно у џепу да платим све па да после само уберем од сваког колико је чије коштало, него су се прилагали неки округли износи унапред, и после уместо да све то бацимо на папир и завршимо простим кусуром или доплатом (што смо и урадили пар пута, кад ништа друго није радило), све смо некако покушавали да нађемо неке скраћенице и само компликовали ствари. Било је речено и „јебо ти нас, четири математичара за столом, већ другу кафу пијемо и још нисмо раскусурали доручак“.
Радови на кући су одмицали, полако. Већ смо имали плочу на подруму, био је дошао, посредством стамбене задруге, омањи кран, па је поређао те табле на венац на подрумском зиду, још прошле године. Онда смо озидали до плоче, па сам довукао, опет посредством стамбене задруге, велику дизалицу из бродоградилишта, да дигне оне табле од сипорекса да направимо плочу. Ту сам сазвао само малу мобу, не треба нас много, само Радоја, још један колега из ЕРЦа и ја. Ја сам био на плочи, тј испрва само на зиду, и кад дизалица спусти плочу, ја откачим сајле о којима је висила, извучем их да дизалица може да оде по следећу плочу, а њих двојица одоздо, цевима од скеле нагурају ту плочу тамо где дође. Било готово за сат-два. Него је била занимљива догодовштина кад су дошли по мене, јер је Нина с врата рекла „а ти си тај тврди Радоја“, а овај се нашао у небраном грожђу. А шта је било - пре годину и нешто, како се он био заинтересовао за моју кућеградњу, јер и сам је прошао кроз тога пре неколико година (и није му лоша кућа, био сам пар пута тамо, исто има велику дневну собу са кујном у једном крају), чак ми је и дотурио примерак свог пројекта да видим како то иде и шта све ту треба, упустимо се једном у тако неки разговор, и око тога колико ће све то да кошта. И ту он каже „нема шансе да ће да те изађе мање од милијарде, ево да се кладимо“ и извади визитку и на полеђини напише „милијарда, тврди Радоја, у вечеру у Интерконтиненталу“. Нина то нађе, јер сам ту визитку држао у возачкој, и прочита, и схвати како је схватила.
Наравно, био је у праву, а и није... јер се инфлација већ била залетела, и све те бројке су изгубиле смисао. Ионако се никад нисам трудио да изведем укупан трошак, јер да сам видео колико то све кошта, вероватно бих се усрао. Или бих, с друге стране, мислио да сам не знам како способан, ако сам успео да направим толико пара.
Сетила се и госпођа К. да ме пита докле сам стигао са кућом, ваљда да ме подсети да ми је указана част оним стамбеним кредитом, „јеси ли излио задњу плочу?“. „Јесам, остала ми је још само једна“. „Како ако си завршио задњу?“ „Па задња ми је позади, на подруму, а сад ми остаје још ова предња“...
Па је ту негде била чак и повелика моба да се та плоча излије - али се ама никако не сећам шта је ког месеца било, ни како смо дизали бетон, дизалицу нисмо имали. Мислим да смо имали чекрк, па тако дизали канту по канту. Тај чекрк нам је и остао, још увек је на горњој тераси. Само што је то могло бити тек наредне године, јер сам цело лето и јесен правио оплату за ту плочу. Пошто толико дасака никако не бих могао да скупим, а и на чему би се држале, а ионако нисам хтео да ми бетон било где излази на површину, решим да оплату исто направим од сипорекса. Пошто су наши блокови 30х25х60, секао бих то на четири плоче од по 7,5х25х60, па бих онда од тих плоча правио ограду око будућег серклажа. То сечење је ишло килаво, јер ипак је то бетон, нема везе што је бетонска пена, то једе тестеру. Био сам у ствари и одустао од оштрења тестере, него бих после свака два блока узео клешта (наравно, Униор) и разметнуо зупце. Тај лист за тестеру је имао некакву паузу између свака два зупца, па бих те парове зуба завртао комбиниркама да мало штрче у страну, и то би било довољно. Лист се доста вио, не може се то ваљано затегнути, па сам то потирао окрећући блок сад овако сад онако, секао са ове па са оне стране.
То сам везивао љутим цементним малтером, 1:3, и то је било баш чврсто. Али је ишло споро, поготово што бих то радио поподне, чак и негде децембра, кад је дан доста кратак. Али сваки пут по метар-два, и постигло се.
Нас двоје смо често одлазили да урадимо ово или оно, увек је било неког посла. До отприлике ове године је постојала стаза поред Багера, где бисмо отишли уличицом иза куће до пруге, па пренели бициклове, па онда право. Ту се онда формирало опако ђубриште и сваки час је баздило на цркотине, а могло се и натакарити на некакво стакло или гвожђе. Зато смо ишли около, а и Багер су већ почели да затрпавају, па се на насутом делу утабала стаза... или неколико стаза, па бисмо туда изашли на рампу у нашој улици.
Некад би се догађало да се враћамо по мраку па нисмо баш могли да потрефимо која је најбоља, било је доста неравно. Једино на мом бициклу је радило светло, њен и ћалетов се баш нису могли тим похвалити, ал' је тако било још горе. То је шкиљава жаруља од можда пет вати, и из тог угла не осветљава баш много, али зато баца варљиве сенке и како год да гледам да заобиђем неравнине, испадне да сам натрчао на још горе које нисам видео. Онда ми се нешто једном откачила та жичица и, нуто чуда, по мраку је ишло много лакше.
Током једне од тих недеља су Марс и Јупитер били врло близу и сјајни на западном небу, изгледало је баш бајно. Ако неки астроном ово прочита, могао би да ми помогне да одредим кад је ово било; рекао бих септембар ове године.
6-III-2020 - 16-VII-2026