05-VII-2026.
Прекјуче окачих четири мачије фотке у четни састанак, да унучићи виде, све рачунајући да ће нека од близнакиња да именује и ово ново маче, које нам иначе стално прави друштво док цепамо вишње. Уместо тога, Анита уради ово, према фотци.
И трефила га је, није да није, Вафл је увек тако исплажен, језик му је два броја већи.
Данас испекли још нешто ракије, изашло на 65 литара досад, а тек је почетак јула. Поподне нам се нешто није ишло никуд, ленчарили мање више. Увече попричали са Сијетљанима, све мање више исто. Онај Зека још није све завршио око старе куће, хоће да мења још два прозора - онај велики на спрату, што гледа у магнолију, још увек понегде пушта воду. И оно што смо ми фарбали оне две собе плаво и наранџасто, никако да покрије, већ три слоја меће и опет му пробија. А и за ђуброждер смо рекли да боље да га склони јер ће бити горе ако га оправи, одвод није урађен са ваљаним падом и то ће стално да глави, а ако се укључи ђуброждер онда трипут брже. Кад је Стенли то чуо, одмах је окренуо телефон да јави човеку да се не зајебава с тим.
Понедељак, нешто свежије, али и мало влажно. Мислили смо да узмемо успут пљеске код Боба, али сам касно устао, опет се нешто зарадио у сну па никако да завршим, те је само подгрејала ону чорбу од секељ гулаша са коленицом, одлична трећи дан, па смо у Клинцаид стигли већ око 13:00. Набрали колико смо набрали (опет доста, ал' остала једна празна канта), прогласили победу над вишњама (тако што сам одсекао једну грану која је повисоко над јендеком, ту не може ни велика лотра да се стави), отворио пета врата на Јоди, сео и полако обрао две киле са те гране. Она је покупила и неколико кила јабука, раних ситних, ускоро креће тутифрути, има и смокава код куће. Нисмо понели воде, ал' нема везе, има понека купина да ваља (родиле су јуначки и оне, али немају воде и како која бобица узри тако се сасуши на грани; можда има неколико сати између пуне зрелости и тог спарушеног стања). Стигли кући у 16:00, ја исцепао вишње, она повадила коштице од кајсија, па смо се обоје окупали и уредно дочекали 19:26, кад је Драгана звала, „ми смо управо прошли Занграп, стижемо за три минута“. И стварно су стигли. Нисам понео ништа, ни фоткалицу (нема фоткања, осим код нас, док Борче не пошаље ону фотку од 17. марта) ни телефон (ионако Драгана увек зове такси), само свој упаљач и флаше (тутифрути 21.2, док још има, те један тиквешки розе); она је понела свој мали цегер... И онда кад смо били на пола пута, испостави се да нисмо понели цигаре. Е јебига... ништа, променимо путању, одемо 200м около па у трафици поред Боба купим два пакла оног ПСа, шта ћеш. Јеботе, цигаре већ 400 динара, шта је двајспет по туђем туру.
Успут видимо да је кућа на месту оног празног темеља у комшилуку (в. 11-XI-2018., последња фотка) скоро готова. Прво се вуку деценију-две, а онда то спиче за три месеца.
И било је добро, и расположење и зезање. Прво смо нас двоје одржали мало дуже предавање о томе како ми у ствари печемо ракију, са посебним освртом на научни метод којим се одређује тренутак кад је врење готово и треба да се пече. Ту сам објаснио шта је то магична рука (њена, десна), чак и отпевао пар стихова из те песме („води ме сад магична рука, тамо је пут, тамо је дуга“), па је било а што немаш нешто на руском. Па има бре, послао сам вам текст, Јесењина, „свирај, хармонико“, где вам је то? Она изгледа није ни гледала у пошту свих пет недеља, ех. Ништа, следећи пут.
Неким чудом није било ништа политички, тј било је нешто мало али смо то смандрљавали и прелазили брзо на нешто друго. Испоставило се да су њих двоје ишли, у међувремену, у Жабаљ на Јегричку, оно где смо се пре месец ипо сатали ми математичари, и да се он развалила од фиш паприкаша и да је стукла више од флаше вина (јесам ли добро чуо две?), а он, сирома, није смео јер је возио. Ту сам се одмах сетио оног кад је он у Вршцу појео рибљу чорбу па одмах затим ћевапе, што њој није никако ишло у главу и критиковала га на лицу места, а келнер намс само добацио „најебо је кад дођу кући“ :). Па, нека их...
Баш смо се нешто премишљали има ли он климу или нема, и оно не сећам се да сам је видео, а на фоткама је нема, ја исецам сувишно са фотки, остављам сцену, људе, а околине оставим колико мислим да треба да се види амбијента и композиције ради. Испоставило се да је није ни било, сад је уградио пре две недеље. Оно, вечерас није ни требала, било је таман пријатно... а напољу још пријатније, па смо после вечере (једна буткица од назимета, тачно запечена да кожура крцка а месо меко и сочно, и наравно около кромпир, само је сецкао крупније него што иначе уме) изашли у авлију. И лепо нам је било напољу. Има и ону шкољка љуљашку, што сам на оним смешним видојима сто пута видео како се изврће (и опет не науче оно да тежиште мора да буде изнад основе иначе ствар пада), па су донели и унај уложак да не жуља, и Драгана се увалила у то и љуљушкала петнаестак минута. Па купи то кад ти се већ тако свиђа, метни на терасу и уживај. Ма, велико јој је то за терасу, не зна да ли би уопште стало.
Отишла флаша ипо вина, можда и цела друга, нисам гледао, мене кренуло и било ми лепо. На крају нас нека кишица натерала да се вратимо унутра, ал и то не задуго, већ је било скоро један и више нам се није ни седело. Утом сам приметио да сам морао повремено да преговарам са гравитацијом, па онда и боље да више не пијем, вино је то, стигне те касније. Није да се баш ничег не сећам, ал' баш вожње и самог таксија се нешто слабо сећам, осим да сам седео напред и да ми је додала 200 динџи кад сам плаћао.
Уторак, неким чудом устали рано, обрнули два казана кајсије. Имао сам две невоље са спороћом главе - седим и преслишавам се да ли сам нешто заборавио, и све ми се чини да је све у реду. Наравно да сам заборавио и још увек нисам могао да се сетим. Тек кад је ракија већ увелико текла, видим да у табарци нема доста воде и да је већ доста топла. А, нисам одврнуо воду... а не, јесам, а што не цури? Зато што овај додатак на црево, који убацујемо у табарку, није био закачен. А, то је! Закачим... и онда крене табарка нешто брзо да ми се пуни, одвађивао сам воду два-три пута, ишао да још заврћем славину, превише сам пустио... Ал' није ни то добро, знам положај славине напамет, мало је ово, а што се табарка тако пуни онда. Кад је већ почела да прелива, преузме она да избацује воду фанглом, ја одем па затворим воду. Ајде да проверим одводно црево - аха, заглавиле се две ситне гранчице у вентил на крају. Избацим то и све крене нормално, осим што сам добијао врло збуњујућа мерења, како се вода у табарци хладила, некако је нагло пало. Чак ми се учинило да је просек сишао на 45% док смо се мували око овог, ал' не, испало је да је 48, није лоше. Други казан је ишао глатко, и брзо је цурило, канда сам нагарио гас, завршили смо све до 11:30 - два казана за три сата, ваљда досадашњи брзински рекорд. А није ни загоревало.
Током те фртутме имао сам неколико тренутака сличних оном стању у ком сам био кад је био пожар горе, у глави био на још пар места и све нешто слагао, пребирао, упоређивао са аналогним ситуацијама у којима се баш и не сећам да сам био, осим можда у сну... И могуће је да на каналу за стварност нисам баш радио на свих тринаест цилиндара. Није да сам направио неку глупост, него напросто нисам мислио довољно брзо и логично, иначе бих се раније сетио да проверим оба црева. Да ли је то остатак вина у глави, ко зна, можда донекле, ал' сећам се да сам се брзо прибрао кад сам укапирао да то што сам малопре имао у глави не спада у стварност. Догађало ми се то и раније, једном сам бар два-три минута косио траву у старој кући све мислећи на ко зна шта, нешто као у сну... и свеједно уредно косио траву као да сам сасвим ту. Чудо једно, та глава.
Те смо са ових 6,6 литара изашли на укупно 71,8, а тек је седми јули. Доообра година.
Поподне причали с Леном. Тања увелико брбља, и то не баш својим речима, доста тога каже да може да се разуме. Можда не баш из прве, а и исправља сама себе, и све боље изговара. Милан имао неки проблем са књиговођом, наводно се нашло нешто да су лоше прокњижили, нешто из новембра и децембра као фактурисано тек у јануару, ал' на банчином изводу и даље стоји да је било у претходној години, те су гледали како то да среде, па, коштаће поприлично, од чега је мазиво за пар званичних фаца отприлике десетина тога. Износ је отприлике наша пензија за неколико година.
Набавка џејбиела се компликује. На сајту купујем-продајем су закомпликовали ствар, све трудећи се да се испрече између продавца и купца и да ови ни случајно не ураде нешто мимо сајта - дакле нема телефона, нема ничега, обоје морају да су регистровани и продавац мора да плати ушур. Ни у једном од три прегледача нема трага да сам био улогован пре шест година, а све мислим да сам био... ајде, пробам, међутим имејл са потврдом је стигао тек сутрадан (!). Серем вам се у тон филм.
Покушам код редовних продаваца, и двоје-троје то имају, али не на залиси. Него, оно, зови а ми ћемо покушати да ти увалимо нешто друго што имамо, ако може мало скупље. Те питам Лену да ли Милан зна неки дућан у крају, он је ваљда као гитариста у току са тим ко шта држи и ко је какав, ионако је већина тих дућана негде на Новом Београду. Важи, пренеће му, само да пошаљем списак. Пар дана касније каже да он има своје мишљење о томе, имаћемо о чему да причамо. Хм, испрва сам се нарогушио а онда... па не морам ја ту ништа, саслушам шта има да каже па бемлига, можда и зна за нешто још боље а лако доступно.
Среда, осми. Нешто као кишица. Она узела да исецка оне јабуке што смо донели прекјуче. Изађем, миришу са два метра. Онда погледа наредно буре, каже пали казан. За најновије буре у низу фали још канта воћа, могли бисмо до баште да накупимо толико. Да се не бисмо акали са лотрама, договор је да опет одсечемо понеку недостижну грану, јер ако су сад недостижне, догодине ће бити још горе, а ми баш нећемо бити млађи. Нек се грана ниже. Ал' пошто смо са казаном кренули после девет, и штогод прска киша, то ћемо можда сутра.
Појео сам прву смокву ове године. Ал' могао сам то и пре неки дан... у бурету за папазјанију већ има кило-две са тог дрвета.
Отприлике завршили са кето дијетом, тј не баш скроз, не видим никакав хлеб ни пециво у скорој будућности. Јесам појео прексиноћ једну паштету са сиром (тј погачицу), колико да видим да сам ладно могао да је прескочим, не привлачи ме баш. А и резанаца у супи има већ пар недеља, али и тога у ствари мање, него размути једно јаје па тим надокнади до уобичајене густине. Али зато, данас палачинке. А и то су углавном јаја и млеко, није то нешто много брашна... ма свеједно, свако воли палачинке.
Оно Сушино маче није претекло, закопала га јутрос испод јоргована. Ко зна шта је са тим било, јер је сутрадан изнела два нова, једно црно једно бело. Ех, мачке. Сфоткао, урадио фотке, послао унучићима.
Поподне отишли до Клицаида да допунимо мало воћа, фали нам још једна канта. Одсекли још неколико недоступних грана вишње, она покупила, колико је могла, преосталих кајсија, па смо онда свратили до Светофора да пазаримо... две највеће буткице, јер то кад се лепо обари и расхлади буде боље од не знам каквих фора и фазона од сухомеснатог што праве. Тренутно једемо неку роштиљску кобају (ни налик, сестро, ал' може уз сенф и кајгану за вечеру) и неку бајаги дебрецину, која још мање личи на оно што пише, обе више личе на неуспешну имитацију сафаладе. Ех, да ми је доручак из Кафе Шварца (в. 13-VI-1990.), не бих ништа друго вечерао два месеца. То је била кобаја, паштета, лебац (ражани, без кима!). Ајде, путера има да ваља, сад у Мерету продају неки чешки или словачки, ал кад се нема ш чим.
Петак, десети. Оно бело маче упало у кацу са водом и удавило се. Није ни било нешто много воде, а и нешто је рано, мачићи досад нису ни прилазили каци док не напуне три-четири месеца, па ако је баш жега. Сад и није нешто врућина. Дуго им и трајо. Остао црни.
Опет смо стигли до сто јаја, сад већ нешто ситнијих. Реши да опет спреми једну туру киселих јаја, има тегли, а за љуштење да примени фору што је чула од Драгане, да јаја мало куцне док су још врућа и потопи у хладну воду. Па, јесте лакше али тек кад се комбинује са оном фором да се љушти кашичицом.
Касније увече ето Нине на вези, пече палачинке... не, то је било претходни четвртак... ово сад је био онако редован позив, са све показивањем авлије, како ју је лепо средила и како јој лепо цвеће расте иза клупе. Успут смо видели и сву децу, Линду мало дуже (нешто јој је у игри доакао неко са бољом стратегијом, дошла да се теши). Опет има као неког дечка, четири године млађег од себе, двоје деце за викенд, претекло из лудих младих година. Бар није тако близу, чак у Смитфилду, пола сата вожње, па имају кад да размисле док иду да се нађу.
Субота. Испекли последњу ракију из прве туре, истерали преко 80 литара. Алекса упорно пушта неке шкљ народњаке, све исте, можда је то онај тзв. радио Зрењанин што је у власништву неке ћаци фирме из Новог Сада. Чак и кад пусте нешто класике, то буде „Мујо кује коња по мјесецу“, прва строфа двапут, сеци, не треба даље. Или пусти неки инструментални комад, неки ситан вез на виолини, у дужини од двадесетак секунди, па то понавља до у бесвест, са све звучним штуцањем на прелазу.
И вазда се од њих шири онај вештачки мирис свеже опраног веша, ког само онај мирис, што се осети 30 секунди пре него што потече ракија из табарке, може да надјача. Она се сећа из детињства да је тај омекшивач са тим мирисом био јако популаран у Немачкој, кад год им пошаљу или донесу нешто половне одеће, то се осећало баш на то. За мирис не планирам да узвратим, ал' бесплатна музика за комшилук, то само користим а никад не узвратим. Истина, има још ових пар Босанчероса (позна се по избору музике) који умеју да попуне кад он паузира... Па, можда једном кад се опет озвучим, да приредим једну свирку на тераси, да частим мало и ја комшилук, доста сам се гребао.
Недеља, устали чак и релативно рано. Посета на sGradlj.com прешла 100000 за овај месец негде око 10:15. Првих шест дана је пичило ритмом од преко 10000 дневно. Скувала мању од оних двеју буткица из Светофора (она друга има преко две киле), направила руску салату, па смо ручали већ око 11:30. Онда сам имао и форе да одспавам до 13, па смо кренули. У Јоди, наравно, не ради клима, па смо отворили прозоре штогод, а и није било 39 као прошли пут, него само 28, а и нешто облачно, било чак и неке кишице, није ни прашину упило. Кад смо стигли, каже Лена да је код њих падала добра киша, чак два сата. Е, за Београд мора да буде. Тања је била добро расположена и баш се обрадовала што нас види, а Лена и Милан су искористили прилику што смо ту, па да будемо беби сиктери док они прославе годишњицу - пет година брака (десетог) и још седам година везе пре тога (осмог). Сад како да не буде ситуација као онај пут кад Тања није хтела да мрдне... Е, гле, још се користе колица, то ћемо. Каже, није клопала, важи, водимо је у Валтера на ћевапе.
Конобар, наравно, није чуо да треба две чорбе да донесе, ма реко дај њој а мени шта остане. Остало ми шест кашика, „као пиво од два деци“, једе мала само звони. Оба комада сомуна што су умакале у чорбу је смазала, па сам отишао до суседног стола, где је остало нетакнутог сомуна од претходних гостију, и макао један комад. Од осам ћевапа (има и порција од пет и од дванаест), појела пет, баби остала три. И једе свеже сецканог лука, право балканско дете. Јер, кад поразмислимо, балканска кухиња је месо и лук, остало су... необавезни додаци.
У повратку, у колицима, играла се са истим Пепом Прасетом с којим се играла и док је јела, и одједном гле нема га. Ајд назад. Нигде успут га нема, видели бисмо га... Није ни на столу где смо седели, ни под њим, уђем и гледам да спопаднем келнера, ал' ту код улаза је само пулт где разносачи из Гловоа, Волта и саме кафане преузимају наруџбине, није ту шанк. Изађем да видим је ли наш келнер ту негде на тераси, кад ето њих две, сустигле ме, и баба маше Пепом... неко га је нашао и окачио га на жардињеру.
Кад смо се вратили у стан, само нам је Апи правио друштво. Неким чудом је успео да не смета, више је спавао, као и ја, уосталом. Све сам мислио да ћу као да се правим да спавам па да Тања дође да планинари по мени... што се и десило, након што сам већ одспавао пола сата. Утом су се и Лена и Милан вратили са ручка/вечере, и онда сам се на брзину сетио да је хтео да попричамо око те набавке озвучења, дај док није одвео Апија у шетњу. Већ сам се био спремио за мало хифилистичарске расправе, да ће он да има неко мишљење око модела који узимам, да зна боље и шта већ може да буде, ал' јок, он се само пита како ће Штајнбергова картица да ради са линуксом. Ће да ради из цуга чим је убодем, као што је радила прошли пут, то сам све већ имао па ми је изгорело, купујем поново. А, добро, то има на купујем-продајем. Е реко зато ми и требаш, ја сам то куповао пре шест година, а отад су толико измењали на сајту да се више не сналазим. Важи, ал' то стиже за недељу две. Ма, ако је чекало три године, може још две недеље.
Увече, као и увек, са Сијетљанима, опет о башти, прављењу сапуна, глупостима у садашњој култури, колима. Стенли купио камион, Доџ четворосед из 1998. Цијена ситница, 1300$, каже зна тај мотор, ако треба, ал' мотору канда ништа не фали, а мењач ако буде требало исто није проблем. Е сад ће моћи и да оду негде на фарму да купе живинска гованца ђутуре а не да купује на кесе. Да има телепорт па да вам пошаљемо, имамо овде цело брдо тога, Сијера Гуано је скоро вишље од брега. Неши отпале подлошке са ногу од столице, а кад залепе поново то баш и не држи... и, како смо већ навикли, са Амазона јој стигне понуда да напише приказ праве програмерске столице, са точкићима и полугицама. Само дај, док је фрај.
Понедељак, дан за ленчарење. Уторак, пре ручка само скокнули до Мерета да допунимо залихе (вода, лук). Стара кућа код улаза у ново гробље изгледа још горе него пре. Била је годинама запуштена, као на продају или за издавање, па су је зимус узели Кинези и отворили некакав ресторан... Чудно, то би било идеално место за ресторан за даће, ал' с друге стране јесте и за Кинезе, јер је Линглонг на пљуцомет одатле, нема километар. Сад је и то затворено, фасада сва шарена, она галебије сива је сва истачкана гипсом или чим је већ крпљено, рекламне табле су поскидане. Поред оног ресторана што је пешес година као радио код пруге, и оног код томашевачког гробља, ево и трећи се затворио. Остаје онај у Гимназијској, ако и тај ради, нисам прошао туда већ две године.
После ручка сам га отерао у Оптиму. Дечко ме погледао ко крава мртво теле. Реко „а да замениш све што досад ниси?“. Јер рече Стенли, „ма серу, мислим да набадају па ако је то, поправили смо, ако није, следеће“.
Ни у среду нисмо радили ништа. Смислила је да најзад ошишамо онај рузмарин код плиномера, тј не да га ошишамо него да га повадимо - довољан је онај између улаза и гараже, овај је већ превелик, ако га поткрешемо остаће само суво грање. Ал' нисмо ни то урадили данас, прво да испечемо први овогодишњи тутифрути, још није доспео, па онда да дестилујемо рузмарин у казану, па то што добијемо да убацује у сапун. Ништа се не баца.
Бар сам, најзаад, опрао тастатуру. Повадио тастере (само алфанумерички део, а функцијски ред, навигацију и нумеричку можда други пут), све лепо вратио назад. Истина, Q, О и десни контрол нису баш под тачним углом, ова два су окренута за плус пи пола, овај други за пи, нема везе, ионако је само ја користим (она понекад) а где је шта знам напамет. Тј не баш, кад сам враћао нисам знао како иду она три тастера између М и десног шифта... могао сам да довучем на екран распоред па да видим, миш је остао укључен, ал' ето, мало сам се играо док то нисам вратио где дође. Из треће.
Џеки Оназис је канда била Соса, закључили смо увече уз пиће... Оназис је хтео да се разведе, није она нека риба него је више трофеј, риба му је била Марија Калас, ал' по оном „као удовицу си ме узео, као удовицу ћеш ме и оставити“.
Четвртак. Опајао паучину са бицикла, отишао да платим рачуне. Тамо већ седи неки тип, каже зна ме, он је ту из суседне улице, ваљда преко од Јулишке или ту негде, пита за комшију, јел' опет пролупао. Јоој, већ цела та улица зна за њега, ено и Верина кева... Па испричам како знамо у ком је стању чим га видимо, ако је у башту дошао са штапом, значи да га је ухватило, млатара тим и растерује те црнце што се пењу на нашу брезу и фотографишу га одатле, или из нашег кокошињца. Претио да ће да их пријави полицији, па му моја госпоја рекла да их сфотка телефоном и покаже им слике...
Поподне опет извадила стару Тошибу из архиве, па сложила неки крој на оном софтверу за кројење (још из 2008. или 2012., ту негде), одштампала и... то сад стоји на столу, кад се сети.
Спомиње се: 13-VI-1990., 11-XI-2018., sGradlj.com, Алекса Пајков, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, буткице, Вера Вранеш, даћа, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Јулишка, Клинцаид, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, паштета, пљеска, погачице, Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, ћевапчићи, фангла, чорба, на енглеском
5-VII-2026 - 17-VII-2026