То венчање у околини Нојса, у Немачкој. Слетели смо у Диселдорфу, где су нас дочекали сами младенци. Она је њена сестра од тетке (тј Инге је Омина сестра). Он је програмер, има фирмицу која пише ствари за Аутокед, вероватно директно за произвођаче којечега.
Фин програмерски станчић. Неколико урамљених холограма у предсобљу, праве три де фотке. На једној стара Лајка, на другој пиштољ (из профила, не уперен у камеру), на трећој... нека стара кола. Све баш јако реалистично, осим што је једнобојно, мало тонирано. Овећи телевизор са сто дугмића на даљинском, и телетекстом. Исти дл2400 у верзији 3400, са 132 колоне, неуништиви. Отишли смо негде на пицу. Пре поласка скоро да заборавимо да искључимо теве; био сам најближи, узео даљински и снашао се за две секунде, чудом неким. "Јеси нашао како да....?" "Ајде, есмо гикови, штогод има дугмиће..."
Шетамо по паркићу. Један на бициклу, а џукела трчка около. Види нас са децом, и видиш како колута очима и рачуна колико би га коштало кад би пас неког ујео... брзо га позвао па му закачио поводац. Е таако...
Касније, смештај у кафеу Шварц (ака Црној кафи), што је нека стара кућерина где је у приземљу сређено за ресторан, а спрат и таван у собе за госте, хотелче. Добили смо две собе скроз горе - девојке већу, која није ни имала плафон, само кров. Пошто су бочни зидови само 60цм високи, доста пута смо звекнули главом. Моја соба је била негде изнад степеништа, са креветом метар изнад пода, тј нема ту ни пода, тај простор је степеништев. Кабиница, метар ипо са два ипо, ал' је бар имала мали теве који је хватао и неке холандске канале, а они титлују филмове па сам нешто као гледао док нисам заспао. Имала је чак и прозорче са погледом на неки други део крова.
Било је и пар соба заглављених у простор изнад степеништа, и по угловима, до под кров, вероватно још луђих од моје. Ни четврт кубика простора није бачено.
Доручковали смо у хотелу сва три-четири дана, колико је то већ трајало, и то царски. Шведски сто је већ био устаљена ствар, и одмах смо укапирали како то иде (а можда смо већ однекуд и имали искуства с тим, ко ће то знати). На избору је било разног сухомеснатог, почев од паштете у цреву, нешто формата цол у пречнику и два-три цола у дужину, те разне кобаје у комадима сличне дужине, па сечене шунке и чега већ, и бајног ражаног хлеба, нешто различитог од оног руског али свеједно одличног, богатог мириса. И све одличног квалитета, нема да се негде примети да је мајстор штедео на материјалу. И, приде, кафа, не сећам се више каква, да ли филтеруша или несуља, онако хотелски из бокала, сипаш колико хоћеш, и млеко у кафу. Могао бих то да вечерам два месеца заредом и да ми не досади.
Није ми јасно зашто су увек из СФРЈ носили по шунку кад су долазили да обиђу Ому, ако је код њих тако добро то сухомеснато? Можда им је било скупо?
Штета што је негатив из овог дела нестао, било је ту добрих снимака. Имамо само понешто што су нам послали.
11-XII-2013 - 17-VII-2026