Зрењанински бенд, од ваљда касних шездесетих па... докле се већ броји, ал' ајде да кажемо до 1977 или ту негде, кад су се претопили у нови бенд, Тетка Ана. Госпођа Ана Вукотић, по којој су се назвали, заслужује посебну страницу, али боље негде другде, где ће њена биографија и лик бити боље приказани и боље се видети. Спомињем је ту и тамо.
Но, Омеге. Узели су име не знајући да ту у комшилуку, у Пешти, постоји бенд који се зове Омега. Кад су за то сазнали, већ су били славни у граду, па, касно сад.
Свирали су редовно, бар три вечери недељно, у Дому омладине. Репертоар им је био шта дохвате, углавном Криденсе, Стонсе, а под крај вечери би одсвирали и понеки бећарац или „Те сан лачо трговцоу“ или „Верку калуђерку“. По устаљеном обичају, прашили су музику за ђуску, и посебно неговали два три спора блока, који су се (исто као у диску) звали „ко шта увати“, јер то се плесало у паровима.
Њих баш нисам све лично знао, али су ме запамтили као кућног фотографа у Дому омладине, нарочито те 1972., па смо се касније и јављали једни другима, нарочито њихов последњи певач. Било је и других контаката, њихов (једно време) басиста је био Неша Чурганов, који је (исто једно време) био члан у ДЦ-99, па и Илија Хот, обојица другари нашег Попа. И Мишу бубњара сам препознао касније кад је издавао чамце на Тиси.
На јубиларном педесетогодишњем концерту у Зеленом звону је био и Богица Мијатовић, и сећам се да је рекао „штета што су били зрењанински бенд, да су били макар из Новог Сада, почистили би и Елипсе и Силуете. Овако се за њих није ни знало“.
2-I-2025 - 15-IV-2026