Први и други смо провели у... углавном празничном нераду. Она је штрикала (још један џемпер за мене), а ја сам се сетио да, ако сам већ неки рокер, макар по томе како ме памте, треба онда и да имам овде чланке о бендовима који су ми нешто значили, па сам отворио категорију (у самој бази, нећу да пишем маску за табелу са једним пољем плус кључ), те наређао Корни групу, Омеге, Омегу и Па шта онда. Ту сам већ уверзиран, имам доста добар метод да накнадно убаштравам линке у текст. Прво нађем где се то све појављује, опет згодном претрагом у бази (што је било мало зајебано за ове последње, име им се састоји од три обичне и кратке речи, од којих су две толико кратке да их не индексирам), па онда кренем кроз текст сваког од тих чланака. Опет, и ту треба у тексту наћи где се појављују, и опет ове потоње није било лако наћи, док се нисам досетио да у енглеском тексту тражим средњу реч, јер је остала на српском, као šta, и онда ме кренула карта. Био готов за једно поподне и једно преподне.
Трећег смо отишли у град, ја да купим карте за концерт филхармоније вечерас, она да види да купи нешто сребра, јер је страшно потцењено, уместо да је 14г сребра 1г злата, однос већ неку годину стоји на 50:1, што неће моћи довека тако да остане, а ако успе производња сребрних акумулатора за електрична возила, цена ће скочити... Но, испало је да је сребрњак од 20г око 12000, дакле 600 динара грам, што је пет пута скупље од тржишне цене сребра. Хвала, мати, на салати.
Бар сам карте узео, а она је напазарила неки штоф за капут (оно прво што је искројила је испало неко срање, а и материјал којим је то радила је био сумњив, напали га мољци понегде, баталила) и шта још дође - дугмад итд. Нисам узео зимску јакну јер и није било тако хладно, али је пичио неки ветрић, таман за језу и смрзавање прстију. Стао сам уз неки рекламни пано код Шехерезаде, каква-таква заветрина, запалио и чекао да се она појави. Видео сам је, она мене није, добро сам се сакрио. У стаклари на банкомату петоро чекају напољу, шае сад ово, ал' нема везе, има други унутра, за који слабо ко зна. Преварио сам се, тамо је чекало седморо. А, да, данас била пензија, шта им би да тако поране, увек је око деветог, није ваљда да држава жури да се улагује пензионерима, па цела земља отказује послушност, докурчило свима.
Јан се напокон огласио на УАу, након што сам пре неку недељу, док сам нешто помагао Алфонсу да дотера нови изглед сајта, рекао да би био ред да буде и враћен, по други пут. Без везе је и био најурен, што се мене тиче оба пута - оно први пут због расправе са Тришом, која је била љига да би љига, а други пут са чувеним усраним програмером Мајком Јирвудом, који је вређао све редом, ал' Јан баш није могао да му оћути па су заједно попили педалу. Са Мајком се попичкао нарочито Џорџ, ево његов вики, који је пар деценија био ризница знања о фоксу, стоји затворен, и Џорџ неће да га отвара док Мајк не зачепи или бар буде најурен са разних места. Сад сам погледао опет, на викију стоји само „остаје затворено док се Мајк не извини“ и снимак размене СМС порука из септембра 2022. Остали садржај је недоступан.
Увече сам узео и четр киле дувана. Како смо само увежбани, док се договарамо нико не спомиње ниједну незгодну реч, ништа дуван, само „може опет осам кеса“, „важи видимо се“, чак се ни место састанка не спомиње. Конспирација.
Четвртог сам најзад кренуо у подрум да тестеришем оне старе летве што су поскидане пре једанаест година са крова у старој кући, кад је обнављан. То дрво је скоро сто година старо, летве углавном као нове. Увече смо се чули и са Леном. Тања је спавала па је нисмо видели, осим на снимку где клопа банану. Сад је вежба да проба мало ово мало оно. Стојан се, наравно, ужаснуо, да није прерано за чврсту храну. Јој, па ми смо свима кренули већ од три месеца, а ова има већ пет. Банана јој се свидела, и печена јабука, ћуретина већ мање, углавном зато што треба да се жваће а још нема зубе.
Данас смо се чули и са Нином, предвече. Све океј, гледали смо како спрема клопу (оне две још не једу месо, а Раја и Виолета једу, међутим са прилозима су избирљиви, па сад спрема башка месо башка прилог, па ко шта хоће). Она мећава што су најавили не би требало да допре баш до обале, ал' може да буде ледена киша изјутра. А она баш навалила да иде на посао, имају велики састанак кад треба да се скупе физички практично сви, отварају годину званично.
Онда је већ било време и за тај новогодишњи концерт градске Филхармоније, те кренемо тек око 19:30, покупимо Драгану, паркирамо се испред Суда (сад се и тамо плаћа, ал' је жута зона, може дуже, а уосталом недељом не наплаћују), и пољубимо врата - концерт је одгођен за десети, данас дан жалости због покоља на Цетињу. Мало смо се чудили, то није у Србији, Црна Гора је сад иностранство и поприлично се гаде на било какве изразе братског својатања, ал' ваљда против овог немају ништа против. Те смо се развезли кућама, мало погледали успут како су свуда натркечили још новоградње - ено цела авлија Нупрома је сад на четир-пет спратова, а и успут их има десетак више него пре петнаест година, а пролазимо само једну дужу улицу.
Онда смо се чули са Гораном и Стенлијем, и код њих је све океј. Каже мало је чудан крај, богат и са високим киријама, а већ улицу даље има дрогоша, дилера и ситних кримоса. Горани је тек сад синуло како у оној жутој кући нису имали места, како је она своје ствари држала по буџацима и за сваки пројекат је морала прво да смишља где ће да га ради и да довлачи опрему на једно место; за ручавање нису имали зглаван сто јер тај један што су имали је био Анитин, ту се она играла. Сад има места за све. Само да прође зима па да крене са баштом.
Легли смо око пола три, тутифрути 21.2, добар. И нисмо ни нешто много, каже „толико Борче слисти пре вечере“.
Шестог, тура до Мерета, да обновимо залихе - брашно, бруснице, кикирики, сардине (за мачке, ал' поједемо и ми понеку), квас, некакав путер (ал' у кутијици, нешто слично смо већ имали и тај је био замешен са капљицама воде да се лакше маже, и притом променио укус, није ми се свидео). Сира нема, осим зрелог младог или младог у кутијама. Оно што изгледа као сир у рудама и котуровима је све лажњак, декларација обавезно почиње са „производ од“, зајеби то, даље ни не читам.
Пред поноћ, она легла, ја довршавао Ратове звезда V, оно из 1980., кад крете канонада од напоље. А јебо вас и кршћанлук и бадње вече и све те пустињске секте. А видео сам да на ћошку праве велику ломачу, ту мора да је већ било опасно по оптичке каблове. И неће то тек тако проћи, продаја ватромета, прскалица и осталог експлозивног материјала је легална, ено га дућан у Пашићевој, тек ће да се шенлучи. Што је њу скроз расанило, јер су пуцали целом дужином улице, видео сам сутрадан кад сам ишао (бициклом, лепо време!) да посетим серекеш и купим цигарет папира (ради трафика, МатЕА (без Ј!), јебо ваше празнике) како по травњацима свуд има те шарене фолије кад се петарда распрсне. Тако расањени, ајд опет тутифрути, док се то не смири.
Шенлучило се и седмог. Осмог смо се видели са Леном. Тања већ уме да седи. Не баш и да седне, не уме сама да се осови. А и за пузање, ту је, замало, и исто попизди кад јој не иде, како то већ иде са толико месеци. А и видно се попунила за ових десетак дана, ни на ногавицама нема набора.
Узео сам да тестеришем оне летве од крова старе куће, оном вишом тестером, столарском, којом сам некад радио жљебове за дно степеништа. Ишло је потеже први дан, док је нисам научио да ради сама. Већ сам исекао један сноп, остало је још пет, а онда бих могао да почнем да увлачим ону гомилу споља, јер ће сад најзад опет бити места. Време је душу дало за то, нешто је баш ојужило, температура око 14 (за девети кажу и до 18), дивота, а за викенд кад буде смрзло већ неће бити тако лепо.
Деветог и десетог чачкао мрз плаџер, да додајем свежу музику. Истина, нисам се ни трудио да урадим да се спушта мишем у прозор, него из двокомандира изаберем списак фајлова, ктрл+ц да бацим на стевку, пређем у мрз плаџер и цтрл+в да га убацим са стевке... све ради. Тј не баш све, јачину нормализујем у терминалском прозору јер ме мрзи да напишем да и то уради, а и унутрашње податке (назив бенда, песме, албума) које исправим из пенџерског 1250 на утф-8, не упишем назад у сам фајл... ал' нека, то је следеће. Бар сам из привремене фасцикле исподовлачио све оне рар фајлове што сам поскидао од Лајсоа последњих неколико година и најзад их распаковао (не баш све, за неке сам поново прочитао ко су ти и одустао) где који дође, и тако бар испразнио чекаоницу. То је око 500 нових песама... а стварно је брже овако.
Те и сад, након 40-50 година, пиздим што су овде по Србији разноразни уредници и којеко ко се питао углавном гледали да не пуштају рокере у студио док се мало не покажу, па нпр нема никаквих комплетних снимака са оних гитаријада с краја шездесетих, кад је Сајам био пун (о Зајечару да ни не говоримо), и фале онолики снимци значајних бендова. Ал' зато, симетријом, у опусу Ибрице Јусића има исто тако рупа, наводно је једном прднуо у кади а да то нико није снимио.
Током дана је време било штогод усрано и никакво, цео дан је био некакав сутон, ни киша ни није, и некакав источни ветар. До увече је то стало, па је већ било суво кад смо отишли по Драгану. Ми смо мало каснили, јер је у последњем тренутку затребало купатило, па је она звала док сам ја грејао кола. Онда сам јој, минут-два касније, само пустио „сад“ као поруку, ал' изгледа није приметила, па смо је мало чекали пред Леснином. Ајде да је цимнем, но кад је звонило двапут, видим да је угасила светло у кујни, нека вајда од згодног положаја стана, па прекинем. Све скупа нисмо се дуго чекали ни много забунили.
Концерт... ма, оперете. Нема ту неке музике која би ме понела, а башка то форсирање могућности људског гласа звано оперско певање. Пола разоноде је било у томе да погодимо шта је на ком језику (редом: мађарски, српски, немачки, шпански; италијански и француски добили неоправдан). Питам се умеју ли то двоје и да говоре све те језике које певају. Но, угођај ми чини већ то што чујем оркестар, ту пуноћу и богатство звука, а злостављани глас је ту још само један инструмент. То што упорно наваљују да то има и некакав текст и глуму, јебига, историја уме да направи и већа срања, тај део се одигнорише и ћао. Заправо, ни рок опера није много боља, јер по правилу није рокенрол него само оперета са музиком на струју... тј боља је утолико што се не труде да злостављају гласове, имају микрофоне и бар се разуме.
Није могло да прође без омањег политичког просеравања. Претпоследња песма, коју нису баш најавили, је био Радецки марш. Где је речени Радецки у ствари Radetzky, јер коликогод да је пан Радецки био гроф и генерал и не знам колико битан војсковођа, није могло да му се допусти да се потписује на чешком, морао је да се препише на немачку латиницу. А то је било убачено, претпостављам, само зато што је пре десетак дана овуда кружио снимак како бечка филхармонија изводи „Марш на Дрину“, па ајде да прихватимо ту гранчицу. И онда, наравно, заврше концерт истим тим „Маршем на Дрину“. Да га нисам и сам свирао као клинац, и видео како се ћале пали на то и очекује и од осталих да се пале... нека, хвала, ово вам уопште није требало.
Бар да падне некакав снег. Да не виђамо децу ово би била права тупижница. Чак ни фоткалицу нисам узимао у руке, једино што сам фоткао је на меку, кад причамо са њима. Тако нас је звала Линда деветог, суза сузу стиже, а шта је - Нина отишла да ради (одлази понедељком и четвртком, тад долазе неки с којима би да се издивани), остали се још нису пробудили, Алиша још није дошла. Показала нам је и омање брдо папирних марамица које је већ поквасила. Мислим да смо оборили рекорд - од цмиздрења до осмеха за нека четири минута, а у осмом минуту је стигла и Алиша, ај ћао здраво.
5-I-2025 - 5-VII-2026