13-XII-2010.

Вече у музеју. Отвара се изложба „Од Тихуане до Тетка Ане“. Тихуана 6 (или 7, слабо памтим имена) је био комбо бенд који сам и видео, као клинац, још у Кантини (тј у сали биоскопа до ње), а Тетка Ана је прекомпонована Омега, што је бенд који је редовно свирао бар две вечери недељно у старом Дому омладине, од ко зна кад па до рушења 1974. После су пар пута мешали карте и на крају постали Тетка Ана (назвали се по чувеној Ани Вукотић, посебној дами наше вароши; једно време је радила са кевом па је и навраћала, шетала се до шећеране и назад, те сам је и лично знао).

Изложили су све могуће старе радиоапарате, појачала, гитаре, наранџасти сточић, плакате, грамофоне, чак је и једна моја фотка за „Па шта онда“ из 1972. ушла у каталог. Срео сам много познатих - дошли су и Аџа, Слеш, Аћим, Бајло (кустос музеја му је сестра од стрица), Грне, Воја из „Па шта онда“, последњи певач „Тетка Ане“. Видео и неке славне фаце - Пеца Поповић, легенда нашег рок новинарства (или Пера Јањатовић... због нечег сам овде прибележио Ју рок енциклопедију, од које имам оба издања), Бранко Коцкица (овдашњи... наводно отишао са парама у Београд да купи озвучење за свој тадашњи бенд, паре спискао и није смео да се врати, па силом бедом направио каријеру тамо).

Улучио сам прилику да се рукујем са Николом Нешковићем, чије емисије нисам пропуштао од око 1967. до 1971. Кад су га преместили на среду у 18:20, то већ нисам могао да пратим, пријем је био лош. Нисам хтео да се представим, „то је противно суштини радија, то је једносмерно, ја сам само... слушалац“.

Нека новинарка са неког радија из Новог Сада је дохватила Аџу и мене да нешто сматрамо у микрофон, на шта је он кренуо оним рефератско радијским гласом и текстом, ма тачно оно како су сваког тренирали ко је имао да се појави пред државним микрофоном, школа из педесетих и шездесетих. У јеботе нисам очекивао да су тебе тако издресирали, а још мање да те то држи четрес година касније... Те окренем контру, почнем да добацујем, подјебавам, ова окрене микрофон ка мени, досерем још нешто мало и ајд здраво. Вероватно сам довољно минирао ствар да је морала да баци то све.

После се цела представа преселила у суседну зграду, у позоришни клуб тј. Зелено звоно, где су Зака и још један на акустарама одвалили неколико класичних нумера, и све скупа био добар провод.

Штета што је Ана Вукотић, госпођа из наслова изложбе, наишла неко друго вече, па је нисам видео.

И блог за четрнаести:

Живот без кола

Е овде се баш јасно види разлика између САД и Србије. Прво да видимо зашто су ми тамо требала кола? Пре свега, за бакалук, највише вожње је на то ишло. Онда, понекад бих возио ћерку у школу (дуга прича, у ствари целе прошле године сам је возио јер је до школе 8 миља, срезан буџет па преспојили линије школског буса, трајало би јој сат ипо до тамо, што је око сто сати њеног живота за годину). Одлазак на плажу, неколико пута годишње.

Ништа од тога.

Бакалук - шта ће ми кола, до најближе самоуслуге нема две миље него два ћошка. И још смо на крају града. Да смо у већој улици, имали бисмо три четири у кругу од два ћошка, и месара, мењачницу, пар киоска, пекару и кинеску радњу (да, свуда их има). За дневни пазар идемо пешке; за мало веће, бициклом још који ћошак (не више од миље ипо све скупа) и одмах већи избор.

До школе сам пешачио. Школа је и даље где је била. За основну имају сад и школскибус, тамо где школа покрива већи крај (да, имамо мање деце а град се не смањује), а за средњу је или пешке или бус.

Кад је ноћ или киша, или купимо нешто што не може да се носи? Већина дућана ће вам донети то кући, ако је иоле веће од телевизора. За све остало има такси. Доста је јефтин - с краја на крај града за мање од 3$. Ван града, погодите се са таксистом, а онда зависи, углавном изађе две до три аутобуске карте. Ако вас се скупи троје, онда је тачно цена аутобуске (и то без перонске карте, коју наплаћује станица, што је око 65 центи), што изађе око 10$ за 50 миља. Ни сам бус није лош, али је доста разређен у односу на некадашњи - на неким правцима више ни не иде, или где је било 4 или 5 полазака дневно, сад има два. Или не ради викендом.

А кола имају и озбиљно лоших страна. Нови закон о безбедности саобраћаја је строг, и ту и тамо блентав. Количина (и цена) опреме која се мора имати је сад већ поприлична, а и ризикујете да вас пајкан увати да немате нешто од тога и добро вам наплати, и скине и поене са возачке. И бензин је скуп, сад је око 1,20€ литар, што је скоро 6$/галон. Јесу растојања краћа, али не баш толико. Људи се сналазе, инсталишу боце за пропан/бутан па на то возе, што је сасвим легално у Европи - и скроз немогуће у САД, питам се ко ли је тамо излобирао забрану, што је доста јефтиније, или купују дизелаше (европски дизел је много чистији од америчког). Дизел кошта скоро као бензин, па и тај много чистији евродизел, ал' тога се ионако троши много мање - истера се и по 40 миља по галону, или јаче.

Све скупа, не фали ми ауто. Ја сам срећан са ципелама, бициклом, таксијем.

Спомиње се: блог, Грне, Дом омладине, Зелено звоно, Кантина, Мика Зеленић (Слеш), Милан Шебрцан (Аћим), Ненад Бајло (Бајло), Нови Сад, Омеге, Па шта онда, Радослав Кајганић (Зака), Станимир Хаџић (Аџа), шећерана, на енглеском

31-III-2018 - 16-VII-2026