Па шта онда
(Бенд, Југославија)
Други велики бенд у граду, са можда јачим свирачима, и склонијим зајебанцији и експериментима. Те 1972. сам им био нешто као дворски фотограф, доносио им онај кевин шешир да га повремено натакне неко од њих док свирају, попио сам и нешто вина са њима иза сцене, и често радио фотке за њих, посебно нешто за Милета Џегера, њиховог певача.
Постава... хм, Воја и Деја на гитарама. Воја је и добро певао, био је други глас или резерва, нарочито је умео да истера високо кад су свирали „Небески дар“ од Хада, то је било баш популарно (и ко каже да су градски бендови тада скидали само стране ствари). Воју сам после видео да ради у банци, а Деји се затурио траг. На басу је био Жика Главоња, што је била мало неправда, није му глава била тако велика него је такву фризуру носио, деловао заокружено. Диџеј је једном паркирао уљани пројектор, без оног диска са уљем, тако да му обасјава главу и баца сенку на велики бочни зид - сенка главе је била нека два метра висока и пешес широка, па ко је укапирао фору, укапирао, ко трчи не види. Ако се Деја вечито жалио на џек од гитаре па се окретао ка појачалу да то као провери а у ствари окидао жице кључевима, Жика је понекад окидао ексером... У неком ходнику Дома омладине је био тада један од првих колор телевизора, приказивала се тако „Битка на Неретви“, и како Жика одалами ону најдебљу жицу, тако Орсон Велс изгуби боју... Добро је држао ритам.
Бубњар, Цука Шаховић, је био посебна прича. Он је имао обичај да попије док свирају, иза сцене би се често нашла боца вина (банатски ризлинг, вино за шприцер и сиротињу), и да одвали бесконачан соло док свирају „Сузи кју“. Има ту негде и прича како су већ искључили појачала и однели све остало са позорнице, и њему већ однели пола бубњева, а он још пичи. Ево и фотка од тога, само сам пришао сувише близу па се не види најбоље како око њега ничег нема.
Воја оргуљаш је био ту неко време па нестао. Био је занимљив лик, баш је некако личио на банатску верзију Емерсона, са још дужом косом, и вечито је изводио нешто устима док свира, као да премеће жваку међ предњим зубима. Имао је праву хемонд крмачу, ону у дрвеном кућишту са две клавијатуре и двеста полугица.
Миле Џегер је био школовани музичар, после бенда је предавао музичко у, ваљда, Панчеву у средњој школи. Негде око 2003. ми је пало на ум да га потражим на мрежи, и нашао сам га, на Тенерифима, улетео у хотел вејв за добре паре. Штета што никад није урадио оно што сам мислио да сам га наговорио, да у истој песми пева, свира виолину и усну хармонику, као што то раде акустичари са гитарама.
Назив бенда у ствари није баш оригиналан, постојао је пољски бенд „No to co“, чију је једну ствар био пустио Никола Караклајић у „Вечери уз радио“ годину-две пре тога (и набавио сам после фајл са њиховим албумом, нису ни лоши). Наравно да је учестаност фразе у редовном језику била коришћена да се направи фора. Неко би нешто рекао, неко би му узвратио са „па шта онда“, и добио „свирају у уторак“. Јер, смењивали су се они и Омеге, једни би свирали уторак, четвртак, суботу, једни среду, петак и недељу.
Спомиње се: 01-VII-1972., 18-VII-1972., 06-IX-1972., Почиње школа, шишање, 12-IX-1972., 21-IX-1972., 29-IX-1972., 08-X-1972., 17-XI-1972., 20-I-1973., 11-II-1973., 25-II-1973., 08-III-1973., Заједничка приредба, 23-III-1973., 01-IV-1973., Радна акција у Нафтагасу, 16-IV-1973., 06-V-1973., 20-V-1973., 05-VI-1973., 05-VIII-1973., Опет заједно, 01-XI-1973., 31-XII-1973., Дочек код Маришке, 27-I-1974., 08-IX-1977., 13-XII-2010., 16-I-2023., 05-I-2025., 10-III-2026., Дом омладине, Омеге, шприцер, на енглеском
3-I-2025 - 12-VI-2026