Синоћ смо, прекоредно, жртвујући се за науку, били сами себи заморци. Пробали трешњу 26.2 (26.1 остаје за неки други пут, од ње смо направили папазјанију, има пекмеза) и гле, баш је добра. Опет смо пола четврте (или пете?) чашице вратили у флашу. Чудна је трешња, остао ми мирис у носу за сутрадан.
Данас смо мислили да правимо резанце, ал' први је, биће протест увече на хи-фи прелазу, ајде да мрднемо од куће. Приде, папуче нам се распадају. Оним мојим из Лидла се већ одлепљивао ђон по ивицама, што је суперлепак решио, ал' сад је почео да се извлачи предњи кајиш, то једино да се ушива или заврљачи. Те испланирамо један одлазак у град.
На Житном одемо право у ону продавницу где је некад био Багат или кафана Најлон (нешто друго, на месту Најлона је сад „Москва“), и из цуга нађемо шта смо тражили, и она приде узме и плитке ципеле, све до коже кожа, ђон од (надам се) јаче пластике. Цех 10300, није ни тако лоше.
Онда она оде код Кинеза у Наму да купи Тањи хаљинице, а ја до суплементарнице у Гимназијској да видим за тај таурин. Немају чист, него са нечим, онда ништа. Седим, чекам, лијепе жене пролазе кроз град, чак је било да наиђе рибетина са мамом, и онда укапирам да више гледам маму... Она нашла две хаљинице. Е онда по договору кренемо у Цара Душана на бањалучки ћевап, тамо смо пре четрнаест година често свраћали кад смо ишли на башту. Ал' јок, нови власник, сад држе мексичку брзу храну. Оно, може бурито увек ал' није ми се свидео мирис, ајмо назад. Не, нећемо до Занатлије, хвала лепо, јесте близу, него ајмо другом страном, да видимо ради ли тај Њам њам, видим натпис исти као пре дваес година.
Испало је право [остатак пасуса прво на Бурундију па онда овде] мало откриће. Једна рупа у зиду, коју сам сфоткао још 2005. током летовања у прапостојебини, и даље ради! Пицерија „Њам њам“ на почетку Цара Душана, у делу где су још једноцифрени кућни бројеви, са улице има само фирму и врата. То је давно преуређен ајнфор и нешто узано па дугачко кроз некадашњу авлију. Фино је скоцкано, није оно све у фенси шменси свудаистизму, а и пица је сасвим океј. Давно нисам појео ниједну ван куће (јер моја госпоја је ту апсолутни цар), а и оно што сам налазио којегде је било између мњах и није-за-штампу. Ово је сасвим пристојно, и чак су и укључили климу док смо јели. Цена, шгјз, нисам у току, јел' много 1250 за средњу?
Кренемо ка центру, кад као нека гужва испред комитета, аха, ћацад раширила своје штандове па их чувају. Видело се по физиономијама ко су - све набилдовани ликови у црним мајицама... добро што смо ишли непарном страном, не би легло одмах после вечере.
Седнемо на степенице споменика („ту сам у центру, код коња“ рече неко у мобилни), издимимо једну. Ту близу се окупљало језгро, лик са телескопском мотком, полако је развлачи, натиче заставу и диже је. Око осам нека госпоја довати мегафон и каже „ајмо полако“ или тако нешто, и свих сто-двеста, колико нас је било, одемо на ви-фи прелаз, и тамо одржимо тих шеснаест минута ћутања. Била је само једна режијска интервенција, она је на сваки минут читала по једно име, годину рођења, пребивалиште. Што је испало баш добро, држи концентрацију, раније је умело да се деси да одлутам у мислима ко зна кад. Ма јесам и овако, не можеш то зауставити
2-IX-2026 - 2-IX-2026