26-V-2025.
Све као што смо планирали, чак сам узео и чисте фармерке, јер је извадила гомилу из архиве, да види шта је за ношење, шта за рециклажу (већ је направила и једну торбицу од тога, са све поставом од једне од мојих кошуља, џеп није морала да шије, већ има), ове су се већ испрљале. Био је већ и овај дијалог
- што толико носиш те фармерке
- па добре су ми, удобне, имају боју, шта фали
- па има та рупица на колену
- а, по тој рупи знам које су
- па које су
- те са рупом
Те смо кренули за Вршац око десет. Иако вазда тврдим да до тамо има 100км, има 91, пошто сам точио у четвртак и ресетовао дневни бројач па тачно видим. У ствари и има толико од центра до центра, ал' ем смо ми на крају града према Вршцу, ем је и тамо гробље на нашој страни, нигде не улазим дубље од два ћошка у варош.
Сахрана ко сахрана, Јанини синови се, колико видим, сналазе некако, и раде негде и има кућа на коме да остане, ту је и једна снајка, једна симпатична буца, ма пљунута Јана из млађих дана. Међу њима једна забуњена госпођа са штаком, кратко ошишана, оно на 12мм или мање. Прво пита јесмо ли ми из бабиног села, не из Зрењанина. Хм, можда им је тетка, шта ја знам.
Сахрана ко сахрана, све те вршачке сахране су исте, знамо све напамет. Једина разлика је што даћа није била посна, тј уместо рибе стандардна кафанска чорба (тј не баш, више је личила на оно како она кува, само да је била још мало бистрија) и неке шницле, канда крменадла, све одлично, чак и макошке на крају. Пред кафаном нас опет спопадне она са штаком, хвала што сте дошли, ја сам вас звала, нашла сам кућни број... Реко не, нас је Даца звала... А ви нисте из Обреновца? Не, из Зрењанина, па објасним чији сам унук. А... онда сам побркала.
После даће одемо до Жарка, како смо се већ договорили. Морали смо мало да их причекамо, јер су они имали још једну сахрану одмах иза ове, његов ујак неки, а и женина баба је умрла у четвртак („која редња, у два дана ти троје умре“), ал' да се не бисмо мували по гробљу до се и та даћа не заврши, одемо до њих па их сачекамо пред капијом. Двадесетак минута, дивота, сунце, није врућина, ветар ћарлија, да сам понео ћебе простро бих га ту пред кућом.
Е онда смо тек чули шта је било. Узрок смрти је вероватно нека емболија, јер имала је већ склоности ка томе, и таман се и слаже се тим да се тек тако сручи мртва у туш кабини. Већи проблем је што је она била толико дебела, а и старији син је стокилаш. Пробали су да се натерају да мање једу ал' није ишло. Реко да није почетак проблема у томе што је уја увек био негде директор, а и ујна је била из богате куће. Е, ту крене прича, њен је отац пекао ракију и продавао на велико, увек су били пуни пара, ту је умело да оде кило меса за један ручак, а често је било да се без неког повода наручи торта од 50 јаја и бар киле путера. И онда кад је уја умро а они кренули у самосталан живот, наставио се живот пијаних барона, зајмило се од којекуд, сваки час неки дил са неком банком да се репрограмира дуг и још увати нешто приде, ал' то приде није одлазило на отплату позајмица од родбине и пријатеља, него се опет наручивала клопа... Осећала је она да ће овако да заврши, па је бар кућу преписала синовима, пола пола (мислили смо да су то продали ал' јок, још је то она адреса на неком главном сокаку, са све ајнфором и високим плафонима), да бар то не могу да им узму. Имала је 59 година.
Жаркова жена је радила другу смену, и син је ишао у школу поподне, ал' смо бар видели ћерке. Баш су лепо порасле, она старија је први разред хемијске („распоред је хаос, неки наставници раде, неки држе часове од пола сата, неки баш штрајкују, значи оно скроз шарено“) и већ је рибетина, а биће и ова мала, њу ама никако не бисмо познали.
А та са штаком је жена Јаниног брата. Он не може да дође пре петка, у Француској је, вози камион. Нисам је никако познао, јер ранијих пута кад сам је виђао била је жгољава блајхана плавуша са косом до бубрега и чудно широким куковима за то мало кила. Каже Даца да је та болесна од свега, аха, реко, та ће све да нас сарани, жути жутују...
У повратку, спази у селу парту на капији, зна кућу, изгледа да је Властимир коначно бацио кашику, жена сигурно није, она је одавно под ледином.
У уторак сам устао баш касно, око 11, те ништа од одласка на пијацу. Бар сам даље чачкао оно у пајтону за 3д графику, и мање више ми ради осим што се не види :љ.
Око 18:30 смо већ били готови са роштиљем, са све стругањем решетке жичаном четком, распаљивањем ватре плинским пламеником (мада сад опет може да се зове бренер, откако не пржимо цедеове), додавањем угља из новог џака и дежурањем удвоје кад смо пекли ћевапе, јер смо ту научили да мора да се реагује непрекидно, не држати поклопљено дуже од минута. То је брзо прошло, а онда смо шницле (од врата, као и увек) пекли наизглед споро, јер ми се чинило да је ватра ослабила, међутим јок, термометар не лаже, ако је сишло са 250 на 180, то тако и треба. Од распаљивања до скидања последњег комада са решетке је прошао једва сат. Испало је савршено, и једно и друго и кобаје.
Борче и Драгана су стигли у уобичајено време. Све је већ било спремно. Пио се најновији тутифрути, 24.2б, тј онај што је делимично допунио велики балон, а други део је у овом од 10л. Разлика је само у томе што у овом има и лудаје, ал' нисмо правили чисту лудовачу, ко зна како би то испало. Он је, у међувремену, обавио и продужење возачке дозволе, и то је лекарски преглед урадио у „Зеленом таласу“, где као ни не гледају ништа, чак је причао да је срео неког другара који је неки виши лекар, каже „идем да им испотписујем“, дакле ни не прегледа их. Међутим, прегледали су га баш, и очи и остало, једино није морао да даје крв јер „то гледамо само професионалцима, на дијабетес“. Шринкица га напала, „крива су ти уста“, ваљда да га испровоцира, или да убије време. Мора да им је досадно, то је екипа из Новог Сада, долазе овде суботом на тезгу. Углавном, ова му напише да му продуже у вр главе на годину-две, но ова на крају напише три. Е, да, дошли смо у те године кад то постаје важно питање, колико ћу још моћи да возим.
Ту сам већ морао да се похвалим и својим уловом, па смо онда мало препричавали и каква је чуда правио Бранко, каже „не само да је оштрио иглице на матричним штампачима, него их и продужавао“.
Ракије се попило само по две чашице, нешто је споро ишло, чак ни Борче није истрчао за једну више, што је редовно радио последњих годину-две. Канда су га доктори мало поплашили. Те је тако то са роштиља изнето већ око девет - а потом се прелази на вино. Наравно, морао сам да покажем свежу бербу фотки унучића, као и свеж видео како Линда и Санда опет изводе неки комад на кревету - Линда стоји и нешто ради с бајаги пудријером, расклопи је да јој изиграва наочари, а Санда игра око ње.
Разговор је ишао уобичајеном цик цак линијом, ништа за памћење... но моја матурска плејлиста (на којој се накотило доста Драгана Стојнића, стигло преко Никотина, знам да је Драгана слаба на њега) нанесе Зану и „Наставнице“... што сам почео да коментаришем као гомилу нетачних ствари у тексту, под један стих „треба знање за образовање“, ало бре, зар неће бити обратно. Па онда сам наслов, прича о гимназији а овамо у наслову нису професорице него наставнице. Е ту Драгана каже да званично предавачи у средњим школама и јесу наставници, то што их ми зовемо професорима је само обичај, ено како се зове зборнички састанак - није професорско него наставничко веће. Ту се Борче распали и онда је једно десет минута било немогуће доћи до речи. Снимио сам нешто звука на телефон, па ако једног дана будем баш залудан, да покушам да запишем тачно шта је ко рекао у та два минута. Једва сам некако стигао на ред да кажем да смо увек били та култура којој се јебало живо за то како се шта званично зове, нит су се деца учитељима обраћала са „наставниче разредне наставе“, нит је ико икад рекао „ма боли ме мушки полни курац“. Каже она „ваљда орган“. А не, орган је полицајац, мада му изађе на исто, оба су за унутрашње послове. А шта је онда орган спољних послова? Па, ваљда амбасадор.
Среда, 28. Није нам се ишло никуд, дан за одмор. Није да смо се синоћ прејели, ал' и то нам је много. Предвече причали с Леном, покушавали да научимо Тању да маше, ал' јок, кад има нешто да се ради рукама, њој то значи да треба да тапше, то је увежбала. Четврти зуб још није изашао, ал' само што није, а назиру се још два. Касни, касни, па онда сви одједном. Питала је Милана за оног јастреба и јесте, то је наш фазан што је видео. А бар да ми је Јода неке камуфлажне боје, него небеско плав, на целом паркингу тешко да има још један те боје. Објашњавамо на чију смо то сахрану ишли, кад ће Лена „јел то она са пасуљем“. Ето, никад не знаш по чему ће да те памте.
Увече урадили поправни, па и прославили. Наврати и та младост понекад.
Четвртак, опет ништа не радимо, ни на башту нам се није ишло, а и добро што нисмо отишли, јер је опет фљенула некаква киша. А од недеље кад упиче тропске врелине, најебасмо га. Петак, оће киша, неће киша, не идемо ни данас. Бар сам превео претходни чланак. Све мислим како се скоро ништа не догађа, а онда се изненадим како обичан десетодневни преглед испадне подугачак, са све гомилом везаних датума.
Субота. Пошто је у недељу протест, претумбали смо распоред, у Београд смо отишли данас, а сутра ћемо пред бусодром, где ће бити блокада од 18 до 21, као и у још тридесетак градова. Ови одласци већ имају свој устаљени редослед. Овог пута је Тања још спавала кад смо стигли, па сам стигао да изађем на кухињску терасу и шкљоцнем који пејзаж, како напредује градилиште између Хајата и бившег Интерконтинентала. Мало ми необично да сви ти кранови и пумпе за бетон напросто раде, јер већ недељама гледам оне видоје где то пада, испада, оплата попушта и кубици бетона куљају ка подруму...
Мењали смо и кафану за ручак, ишли до другог краја СИВа у Л пти бистро, што је безвезно име, бистрои су увек били кафаничице, а ако је још у наслову мали, онда треба да има четири стола, од чега два на тротоару. Ал' ово јок, десет напољу и тридесет унутра. Време савршено за шетњу, зима била килава никаква и никако да прође, вукла се до 30. маја, а лето је почело 31. Пролеће је било у ноћи између.
Келнер мало нов, још не зна јеловник напамет, други келнер је морао да дође да помази Апија. Клопа, онако, бар упола скупља него другде, чорба стандардна, мало закишељена павлаком, а оно телеће што сам узео „са ароматичним путерима“ није било лоше, осим што је било кафански поховано, брашно јаје презле јаје презле, дакле три слоја поха и 4мм меса, мало препржено по ивицама па се теже секло, а те ароме мани га Мито, једно је као некакав тартар сос са неким укусом вишка, друго путер са неким зрневљем као горгонзоле или нечег, тачно ми вуче на амерички плави сир, оно шредингерско „јесам ли већ бацио пеглу или ћу сад“, оба сам склонио у страну и појео остало. Није лоше, ал' не бих поново. Она је узела неке ћевапе на кајмаку, добио сам два и, хм, наши су били бољи, не видим разлог да се у ћевапчиће убацује бели лук, нису ово румунски. Лена је узела лососа, па је био проблем што садржи павлаку, по текућој дијети (доња фаза штитне жлезде) још не би смела млечно, па се келнер извињавао што није питао, а и она што није рекла унапред... нерешено. Но, Тања се најела, и чорбе и ћевапа и лососа, само за тим ручком сам наштрикао тридесетак добрих, виде се и зубићи, и тај четврти се види али још има покожицу, само што није. То што је скупље, нема везе, научила се памети па све то меће на фирмин рачун, узме готовински, сфотка и шаље књиговођи, избија се из пореза. Нарочито сви трошкови за Апија, то је трошак обезбеђења, службени пас... Ни зрна жита непријатељу. А и на послу је улетела нека лова од постојећих инвеститора, са чим је фирма већ тешка милијарду, а њене акције, ако их откупи за неких 200К€, ће да вреде милион. Како рече Милан, „још годину две и можемо да се пензионишемо“. Она за три недеље иде на пет дана у Копенхаген, биће занимљиво како ће он да се снађе. Најавио се и Стојан да ће да долази да чува Тању увече. Објаснио сам јој да ће тамо вероватно да пада киша (в. 24-VII-1973.).
У повратку нафоткао нешто добрих графита, знак забране ћација, „нећете копати“, „пумпај!“. Испробао сам стражњи прилаз до Мерета, кроз индустријску зону. Мало забуњено први пут, знам куда али не могу да ошацујем растојања... ал' дивота, нигде никог нема, и нешто је и краће. У Мерету опет она што је радила некад у Персуу, сетила се девојака и питала где су. На олуку опет огласи за смештај, „кућа 100м2 за Кинезе, 12 лежајева“.
Недеља поподне, први јун, чак сам и мачкодремнуо после ручка (остатак чорбе од прекјуче, минут шницле, тј поховано танко бело месо, што су девојке звале „flat chicken“), па ајде полако на протест, кад је већ ту, код бусодрома. Шкљоцам успут, и не приметим да је друштво које седи под кровом у авлији у ствари кинеско, начула она да је то тај језик, сад га увелико препознајемо по звуку.
Прво нам се учинило да смо промашили, изгледало је да нема нигде никог, но се испоставило да ће овде бити тек у 18:30, дошли смо четврт часа раније, док маса стигне пешке од Житног. На Лидловом паркингу пар аутомобила са редарима, истоварају воду, „студентстку“, у цегерима. Нема виљушкара, није то власт организује себи спонтану плаћену подршку. Троје пајкана на градској страни кружног тока, још увек пропуштају саобраћај. Нека старија госпођа покушава да изиграва васпитачицу, да наговори нас стотинак, што смо из краја и као одбор за дочек, да већ сад заузмемо раскрсницу. Питам пандурку кад ће да затворе, каже „кад дође колона из града“, а океј. Заузмемо бусију на огради испред Србијагаса, дам њој пиштаљку, нешто немам баш плућа да се дувам, имам фоткалицу.
Колона је била баш импресивна. Нешто мало бајкера и ниједан трактор, није баш као оно фебруара, ал' свеједно, колона је била широка 4-5 метара и дугачка скоро километар. И врло бучна. Било је опет добрих парола - она од марта, „Зрењанин није и неће бити Ћацинград“ је смањена са ходалице на величину филмског плаката; „ала волем кад Лале пумпаду (ид' у оцов)“ смо већ видели, „Због вас нам је земља постала vukojebina.com“ (нова), и карикатура Немање Шаровића (КТВ), те већ виђене велике по месним заједницама - наша, Доља/Црни Шор, још пар које нисам видео добро, то где смо стајали је мало ниже. Заставе... Државних десетак, онда обавезна Фераријева (вероватно не она што је путовала до Стразбура, мора да неко овде има једну), једна од Металике.
Наиђу Чарга и госпођа му, па смо се издиванили. Питам има ли абера о тетка Милици, јок, каже она, није ишла у село. Објасним да ни ми у Вршцу нисмо ништа чули, нико ништа не зна, а течина родбина из села ме ни не зна, увек су је возили код ћалета, везе су прекинуте, да рачунамо да је покојна и да нећемо знати откад. Оду они да се промувају, спазимо Јозија, па смо се онда с њим издиванили. Овог пута је био без госпоје, мада, каже, можда ће и да је зовне да га покупи на крају, ако му буде много да се враћа пешака. И њему фали још година ипо до пензије, уплаћује нешто, ал' размишља да се напросто јави на биро и тако добије још то стажа што му фали, јер од фотографије све слабије капље. Син им је у Цељу, при крају специјализације, истина не за хирургију него за плиновођу, оно као хипнотизер али хемијски смер.
Узмемо и бочицу воде кад су редари делили, добро је дошла а и добра је. Потпишемо петицију за воду, тражи се да град јасно каже да ли је чесмовача сад за пиће или није. Мада, нама је била добра и она стара, јесте жута због гвожђа али на томе смо и одрасли (наравно, ни принети некадашњој води из бунара иза ћошка, или сада оној са баште), а што се арсена тиче, та је количина некад била легална, а имунитет се стекне. Оставимо Јозија па кренемо около, и пет метара даље наиђемо на А.З. (из IV1, сестру оног З. из клуба). Прво сам је познао па онда нисам, мислим личи али фризура није она сјајнобела кацига (07-II-2019.), таман да продужим кад позна она мене. Поздравимо се људски, мало издиванимо, па решимо да кренемо полако кући, мало смо матори да стојимо три ипо сата, да је бар шетња, лакше би било. Ајде седнемо на жардињеру испред бусодрома, да издимимо још једну. Кад ето га опет Чарга, овог пута сам, са војном беретком на глави. Каже и он је ветеран, био је код Вуковара, каже слабо је ово, у граду их има 1400 ветерана а на протесте дође њих десетак, у најбољем случају сто. А како познаје ове из Службе, нема везе како се маскирају, видиш удбаше по томе како се крећу.
Увече смо причали са нашим Сијетљанима, скоро до један ујутро. Онај лик најзад долази да покупи ону четворопогонску Тојоту, пола године му стоји, а није имао ни много посла око ње, само мењао ребрасти кајиш, добар посао, само што је толико чекао паре. Анита нам је демонстрирала ту чоколаду са омотом што је Неша одштампао. Видели смо опет целу башту, како шта напредује, биће добре артичоке...
Онда смо од један до три остали да довршимо оно тутифрутија, што значи да сам у понедељак устао у 11. После ручка смо отишли у Клинцаид. Она је набрала кило вишања са улице, нека дрва су добро родила, нека ама никако. Ја нисам ништа успео да урадим јер ми је цркао стартер на шворценигеру, расплео се потезни канап. Можда бих умео то да оправим, ал' док покупим алат, док потрефим величину имбуса, јер бих морао да вадим канап из оног првог, тај ми је сад за делове, ма зајеби, следећи пут долазимо комбијем па ћу га однети на оправку. Бар сам мало саденуо сламу са главне стазе и испред шупе, све пазећи да вилама не прободем црево. У повратку свратили у Светофор по рибу за сутра (испало да је код тог пангазијуса пола вода, измерила смрзнут и отопљен). Купила и тигањ, ко зна који већ по реду. Онај први тефлонац из 1977. је држао седам осам година, а последњих 20 година рок им је две године.
Завршио читање Рејнолдсовог Префекта.2, прешао на 3... до пола три. Уме да га пише, што јес јес. Са пасијансом смо изашли на 16,9% за ову годину.
Удариле врућине. Ако смо у петак још били укључили климу да греје, макар за тих пола сата увече, у среду смо је већ укључили да хлади. Никако да се навикнемо, пребрзо је дошло ово, ни на башту нам се не иде, јер треба бар мало опрати комби да лакше донесем шворценигера, у Јоди су седишта бела, нема везе пресвлаке, жао ми да га испрљам, у комби може лепо да се заглави у шарагље. Бар смо у четвртак, предвече кад је испред куће хладовина, изнели велику лотру и кренули да беремо трешње, то мало што има је баш крупно. И труло... обрали ову грану што је најближе до куће, пола бацили. Што нису начели чворци, средиле су кише. Штета.
Није ме мрзело да проверим како то Вучић једе паризер. И не, иако сам нашао и комплетан Фонетов снимак од 4:38, и даље се не види да је он то уопште турио у уста. У једном тренутку Тома Мона и Мали држе по три четврт сендвича, одгризли сваки по толико, а он још увек нешто сматра. Секунд касније, они појели три четврт, а он оставио још отприлике два залогаја. Још горе, овако гледајући исти снимак неколико пута, лепо се види да тај паризер с којим су се сликали није ни начет, него из кутије ваде нешто насечено, што је можда паризер а можда и није, или није тај њихов најјефтинији.
У петак наточили трешњу, у част тих пола киле трешања што смо обрали. Лепе су, те што нисмо бацили, мада ни принети оним лањским. Те су биле ем одличне за јело, ем је и ракија добро испала.
И даље налазим гомилу музике тим Никотином... Те све лакше бришем ствари које ми се не свиђају, те је дилема од 24-XI-1974. решена, код Махалије Џексон има мало слуха за музику, више за религију, ћао.
„Никакву дилему немам да је овај режим завршио своје и да се тренутно ради само о томе с колико штете ће отићи“ - Гута Грубачки из Зеленог Звона.
Спомиње се: 24-VII-1973., до 31., 24-XI-1974., 07-II-2019., Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, блокада, Бранко Глумач, Власта Зарин, Властимир Увалић, даћа, Драгана Витас, Жарко Зарин, Житни, Зелено звоно, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Јошка Апро (Јози), Клинцаид, КТВ, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Миланко Ведрин (Чарга), Милан Настић, Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стојан Настић, Тања Настић, тетка Милица, тутифрути, ћевапчићи, удбаш, чорба, шворценигер, на енглеском
26-V-2025 - 16-VII-2026