25-III-2025.
Двајспети. Већ у 8:30 сам честитао Раји рођендан, то је сад код њих 0:30. Још траје оно блентаво међувреме кад су они већ на летњем времену а ми нисмо, нама дође сад за викенд.
После ручка, кратка дремка. Појавила се Џими, омацила се. Три дана је није било. „Ни мене није било три дана кад сам се породила“, вели на то Лена.
Предвече опет са Леном и Тањом преко Телеграма на меку. Све више стоји, пење се уз страницу кауча, као да јој је досадно да буде на поду. Успела је скоро и да дохвати мека, чак је, као и свако дете на узрасту спејсмејкера, пронађе неку комбинацију тастера за коју ни Лена није знала, и наравно није ни успела да понови.
Било је приче и о одласку на летовање. Тих осам сати вожње би можда било мало превише за Тању, па су мислили да путују у два дела, са свраћањем у Вараждин код родбине. То би поделило пут на отприлике двапут четири сата, али је проблем Апи, куд са њим. Не мисле да га оставе опет у неки керећи хотел, ал' онда је проблем где да га држе за време вожње. Да седи као сувозач не иде, кад тад би макар оњушио возача; задње седиште им треба за Тању, пртљажник, све и без поклопца, би му можда био премали... нема друге, најбољи распоред је ако Апи вози.
Двајшестог само отишао до Голуба да закажем технички за сутра, успут још свратио до Детелине да купим храну за коке и још стартер земље за расад. Изненадио сам се кад сам видео џак ћумура у пртљажнику, скроз сам заборавио да смо стали код Ранча у недељу да то купимо.
Двајседмог прошао и тај технички. Мислио сам да ћу се изразговарати са Драганом, или ако је њој време за мачкодрем, са И.З., копка ме што нисам успео да се чујем са њом пре три недеље, ал газда Голуб ми правио друштво, за тих пола сата смо се издиванили онолико, о данашњим радницима, како је морао да их учи да муштеријама персирају и кажу „добар дан“. Па онда о кафанама, што је почело са комшијом одмах поред - Кабинет одавно не ради а није ни продат, него је то изнајмио Кинезима, за 5000€ месечно на пет година, дакле 300.000€, а мислио је да прода то све за 400... боље овако, скоро иста лова и још му остане кућа. Дотакли смо се и осталих - како је онај Евин муж сваких пар месеци дизао Смиљи кирију за Дебелу мачку, како је пропала Банатска...
Честитао Боби рођендан, поруком, уз обавезно „...свима који славе“... Невезано са тим, пре неки дан је Го послала фотку њихове куће у изградњи - па, већ има кров и прозоре, још да се избетонира тераса, провуку инсталације и обложе зидови, па може усељење. Наравно, није он послао ту фотку, него мора да је Дражен, већ је од њега, преко Горане, стигла једна јесенас.
Нина и Го су ноћас качиле фотке клопе, углавном некакве шницле, а сад је стигла и фотка како Анита („наша средња унука“) гледа у нешто ван кадра, а иза ње је мирко и на њему време 20:26. Невероватно, након 45 година откако смо набавили првог мирка, технологија је толико узнапредовала да сад има и часовник са циклусом од не 12 сати, него свих 24! Нисам очекивао да ће то бити за живота мога. Наравно, исекао сам тај део фотке и претходну реченицу (са све линком) и објавио на Бурундију у „технологија - остало“. А прокоментарисао и на УАу, јер се баш згодно наместило поводом гашења Скајпа а и Ајсикјуа.
Покупио налепницу од регистрације. Киша целе недеље, у том крају где је мурија код надвожњака гужва неопишљива, и они што би иначе дошли пешке или бициклом, данас долазе колима. У лозничком крају већ одбрана од поплава.
Предвече смо отишли да присуствујемо збору грађана у нашој МЗ. Били су обећали салу од 18 до 20, ал' је испало да је сала била слоборна јуче, данас јок, спрема се за неке ромске сватове сутра (аха, ниједно светло није било упаљено унутра). Неко је пустио абер да ће редом да позатварају просторије свих МЗ по граду, у понедељак креће инспекција, у овој нашој нема противпожарних уређаја, што до јуче није ником сметало.
Највише око једне од две основне школе у нашој МЗ, где је директорка проверени кадар, и већ годинама у савет родитеља гура неког свог, а и за последњу контролу статике (ваљда да се види у каквом стању је бетон) одједном гура неку трећу фирму, која се јавила последњег дана (кад је већ свака шуша могла да им достави шта су оне прве две нудиле). Општина ионако већ годинама не даје ни кинте за текуће одржавање, то се финансира прилозима родитеља. Бар се у том делу контролише како се паре троше.
Последњи домар је оставио поприличан записник шта све не ваља са зградом. Грађевински инспектор је само погледао пре две године и такође саставио некакав записник. Једно крило зграде је заграђено орманима и тамо се не држи настава.
Било је још, ал' толико могу да се сетим.
Двајсосми, скоро ништа. Око ручка се указало нешто сунца, већ трећу недељу је кишовито (или ми се тако чини), па сам нашкљоцао једну серију по авлији. Клематис, сад већ трећа година, се лепо раширио, али тек је почео да листа, не попуни баш кадар, те сам изабрао угао где ми Лексин зид прави иоле тамнију позадину, да се то некако види. И гле, баш Радетове патике... најбоље штипаљке што сам икад видео, то тако виси на штрику већ годину ипо.
У недељу се издиванили са Гораном и Стенлијем. Он је наишао касније, а дотле нас је она провела око куће, да нам покаже шта јој све цвета - а цвета баш све, и дрвеће, нарочито једна огромна магнолија, и ама сваки жбун, ма рајска башта. Он је дотле био на отпаду, ваљда, нашао опет неке делове што му требају. Код оца је био пре неки дан, каже доста је ослабио, руке су му се истањиле (а оно мало што смо га виђали, баш је био мишићав), а ни ментално није баш ту. Изгледа да му се ближи крај.
Понедељак, наравно, френдз парти. Нисмо се нешто журили, успут опет купили неколико упаљача и још сам допунио телефон, кренули смо тек нешто пре седам, и опет стигли кад смо стигли, нисам ни гледао на сат. Драгана је већ била тамо. Приметим да се бука - пиштаљке, вувузеле - лепо чула са Руже, а Борчетов 25. мај ништа. Тема је сложно игнорисана... Доообро. Ал' смо бар реферисали како је било на збору у петак. Било је опет приче да путујемо некуд, што смо и ми чак између себе били смислили, да изнесемо као предлог кад се нама буде ишло, да видимо већ једном и тај Тиквеш одакле је вино које пијемо, ал' овог пута смо прећутно решили да то ни не помињемо. Њих двоје су тако заглављени у својим представама и старим причама... Још ја мислим да сам већ рекао шта сам имао, чак сам престао да верујем у Идеју (следећу, да ће да ми дође кад ми буде требала), потрошио сам материјал и сад више само бележим шта се сећам, немам новог текста... Ал' спрам њих двоје ми некако дође да смо нас двоје извор новог.
Нешто смо се рано и разишли, ваљда око пола друге флаше вина, слабо нам је нешто и ишло. Право освежење је био такси - девојка нека, баш смо се слатко издиванили, чак мислим да сам последњи километар провео благо заљубљен (а и остатак вина је допро до главе), слатка клинка, и још има дечка из наше улице. То зато што је Драгана заузела задње седиште па сам ја морао да седнем напред. Њу смо, наравно, прво истоварили испред зграде, а онда је ова кренула поред Руже па поред пруге - можда је 300м дуже, ал' бар није морала да се окреће и чека на семафору више.
Уторак је прошао без везе. Као да сам био на аутопилоту. Ајд пошто је први, бар сам урадио фотки шта се накупило, направио месечни избор, окачио га на Дропбокс, све као и обично. Она надурена што ћутим цео дан, а и мени нешто необично, ал' ми ништа не долази у главу. Само да не крене да наилази чешће.
Среда, сасвим друга прича, чак смо и траву покосили, она авлију и нешто на улици, ја остало. Ветар неки, мало зајебан, ал' ајде, загрејеш се кад мрдаш. Увече се и позабавили па после и попили, легли ваљда после три. Наравно, везао сам косу, као и обично, а и јер је рекла да личим на лудог научника. Ех, ко ли је тог лика смислио, мора да је неки ретард из Холивуда. Чим нас они замајавају...
Четвртак, целодневни протест (океј, од 10 до 21) у граду. Мислили смо да идемо, ал' нешто смо зимљиви, време је грозно. И ја сам се у по ноћи пробудио јер ми је било хладно, кад сам сео на шољу баш сам цвокотао. Обукао кошуљу и тако легао, и тек онда се згрејао довољно да заспим. Ех, младости.
Ни у петак нисмо отишли на протест, овог пута у месну заједницу, јер нигде није писало у колико је сати. Лена их је питала на твићи, ал' нису ништа јавили.
У суботу смо, онако прекоредно, отишли да их видимо, јер се у недељу трчи маратон, а то по правилу значи затварање неких улица у њиховом крају. Договор је био да ћемо негде да ручамо, па смо кренули раније. И држали смо се тога, стигли већ у 12:15. Ради се и други лифт, каже овог пута брже, сад знају терен и ваљда су од свега што им је требало за први набавили по два. Сликао сам овог мајстора док је био у рупи, никад нисам завирио у то без кабине, да имам за успомену, каже „баци ми то на вибер, ни ја се никад нисам сликао овако“.
Тања је била баш добро расположена, и светло је било одлично, од педесетак фотки је одлично успело бар тридесет. Милан је отишао на тренинг, па смо се нас троје прошетали до, отприлике, наспрамног краја блока, да ручамо у „Валтеру“. Морао сам да свратим у кола по јакну, јер иако је било баш топло кад смо стигли, то је држало до близу зграде, а тамо је већ довољно дувало да буде прохладно. Спазили смо и Чеду Јовановића, чувеног лика из Шетње и студентског кордона 1996/7. како је изашао из кола, као запалио цигару па брзо одустао, те ушао унутра, иако је било баш лепо да се седи напољу. Он ће колико следећег јутра да буде на Танјуговом каналу, где ће да истртља неколико инсајдерских информација око петнаестог марта, звучног топа и 200 наружаних момака из Астра обезбеђења у скупштини града, и како је Дачић одмах паркирао још један кордон око зграде да не би они случајно излазили... Видео је нестао за неколико сати, ал' је линк одмах био на Бурундију, па смо га видели, ко је хтео.
За ручак класика, рагу чорба и ћевапи у сомуну, Лени нека пилетина. Тања се добро најела, баба јој је умакала комадиће сомуна у чорбу, па је онда било и павлаке на сомуну, па ситно сецкана пилетина, а пробала је чак и мало ћевапа, време јој је. Има добар апетит, све је уредно смазала. Око првих залогаја је још покушавала да се помаже рукама, а онда укапирала да јој то не иде, па је скупила шаке у песнице и држала их са стране, као што све бебе тог узраста раде кад добијају храну у уста.
Иначе, ћевап... после кад смо сравнили утиске, дошли смо до истог: месо одлично, тачно се сећам да је исти такав укус био 1969. и још два-три пута након тога код Ејуба Мркве на Баш-чаршији, прави сарајевски. Сомун како-тако, мало жилав, то би требало да се лакше кида, али оно у шта су га замочили је онај одвратни претоп, како га зову, збрбољена масноћа од свега што пеку (значи на плочи, не на жару, дакле мора да има и б. уља), то баш није требало.
Онда смо се вратили у стан, дочекали да се Милан врати са тренинга, попричали још, попили кафу за друм, и стигли кући већ у пола шест. Увече смо попили прекоредно (крушку, и то сам испрао црево, пошто су унутрашње наслаге почеле да излазе, претходну смо морали да процедимо), да не бисмо сутрадан, кад будемо причали са Гораном, јер бисмо онда касно почели са пићем и остали до пола четири. Овако смо остали до четири, иако смо стали на три ипо чашице, напросто смо се распричали и нисмо никуд журили. Устао сам у подне. То што ми је сунце ујутро упрло у лице, то је она недеља у години кад сија под тим углом а трешња још није олистала, сам некако уклопио у сан и напросто рекао себи у сну да се окренем на другу страну, што сам и урадио у стварности. Успевам понекад да пређем ту границу...
Шести. Негде таман пред ручак зове Јасмина, каже умро Миличин муж, сутра сахрана. Ту се некако организујемо, ја зовем Драгану и Бајла и наравно да их не добијем - он којегде по селу и не носи мобилни са собом, она спава после ручка. Зову они мене после, те се издоговарамо.
Увече смо причали прво са Нином. Код ње лепо време, седи на деку у шорцу. Од Лене смо већ чули да је већ и званично (тј на Фејсу) раскинула са оним, нисмо ништа питали. Каже да ће да тужи оне адвокате којима је дала да јој среде порез, јер су јој рекли да Вирџинија не може ништа да јој узме, осим ако прода кућу или добије на лутрији. Е па управо ће да јој узму, јер је усмерила повраћај пореза за прошлу годину право на рачун у банци, што су ови схватили као дозволу да се са тог рачуна послуже. Оно, неће отићи у минус ако мало пребаци са другог рачуна и бар ће да престану да јој зарачунавају затезне, ал' таман је мислила да им то отплати за годину две и замени кола, а овако ће та кола морати да причекају који месец. Ма тужи, најслађе је кад је од адвоката. Деца су океј, видели смо мало и ове две, воле нас, волимо ми њих.
Онда са Гораном. Анита и Неша су повремено били у кадру, не превише ал' таман да шкљоцнем који снимак. Анита је таман урасла у неку хеклану хаљиницу, мамин рад, ма преслатка је. Стенли се појавио нешто касније, био да види ћалета. Каже боље му је, свестан је, све је препознао, и сина и браћу, ал' лоше говори, неразговетно, слабо га ко разуме шта је рекао. Апетит му се поправио, једе штогод, али тешко да ће надокнадити то што је ослабио, утањио је. Особље већ предлаже премештај у 'хоспис', што није болница него санаторијум за самртнике...
Пошто сам устао у подне, чекао сам да ми се приспава. Играо сам биџулд док нисам најзад стигао на топ листу (први пут након два месеца), легао у пола три, и опет нисам могао да заспим док нисам устао и обукао кошуљу. Оно зајебано кад ми је у ствари довољно топло ама фали тих пола степена, па док се не загрејем. Ко зна кад сам заспао, можда око четири. Пробудила ме у 11, бар сам устао одмах и до подне здувао скоро целу кафу. Бајло и Сташа су стигли у 12:25, покупили Драгану и опет стигли у 13:50 на католичко гробље. Њих сам истоварио пред капијом, и јебига, кад стигнеш тако касно... паркирао сам се најдаље што је могло, на углу где се из тог сокака излази.
Од познатих, Ечи са оном његовом, Милица, Јасмина са мужем (офуцао се и делује да није баш сасвим ту), Мима (сањао сам је нешто пре неки дан после ручка, као да сам знао да ћемо се видети), Рајка са мужем. Она и Милица су увек биле нераздвојне, ма као динар ипо, и не да су им мужеви истог презимена, него и име (исто као моје). Овај Рајкин је био нешто везан за кревет, а сад види га. Каже оперисао лево око, а од десног му остао периферни вид, не види на њега право напред, ал' одлично види бициклисте са стране, добио продужење возачке на пет година.
Нисам улазио у капелу јер су ме попови претекли док сам се поздрављао, а ови моји су се баш затекли унутра па им било непријатно да излазе чим су ови ушли... Поворка је ишла скроз до најдаљег краја, тамо им је ваљда породична гробница, па сам тако тек тамо изјавио саучешће. На самом укопу су попови смандрљали само пар реченица, а ни оно у капели није нешто трајало, мада, истини за вољу, био сам напољу. Све било готово за сат.
У повратку сам свратио да обиђем Ому и Опу, видим лепо цветају наше лале и зумбули, а има и трага неког венца, е сад ко ли је то донео, да ли бивша госпоја или унук, не знам. На даћу у Елмонт нисмо ишли, само смо се договорили да се видимо у септембру („или ако неко баци кашику“, рече Драгана).
Увече смо мислили да се позабавимо, али је њој на гугољ наишао живи пренос - Немања Шаровић (КТВ) са дочека бициклиста у Бечу. А па то мора да се гледа. Пошто су каснили неколико сати у односу на најављени распоред, то се одужило. У Братислави су их добро угостили, некакав гулаш је био, и још су их физиотерапеути све испрегледали и измасирали, а неки мајстор испроверавао и исподешавао све бициклове, потрајало је то, па су у Беч стигли око десет. Те смо онда то одложили за сутрадан, а уместо тога сели и попили. О политици, углавном, о разним догодовштинама из прошлости, како шта наиђе.
Ујутро, катастрофа - њен други расад парадајза је измрзао ноћас. Одмах је посејала трећи, а ако и тај пропадне, каже да ће да одустане од баште и ограничи се само на авлију.
Спомиње се: 25. мај, Алекса Пајков, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Банатска кућа, биџулд 2, Бурунди, Горана Средљевић (Го), гугољ, даћа, Дебела мачка, детелина, Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, Дражен, Ева, Елмонт, Ендре Фелбаб (Ечи), Јасмина Влајин, Јелена Средљевић (Лена), КТВ, Малиша Борковски (Борче), Мерима Табарски (Мима), Милан Настић, Милица Ерцешки, Милица Зубатовић, мирко, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Ненад Бергер (Неша), Ома, Радосав Пајков, Рајка Чајканић, Рју (Раја), Ружа, Станоје Сердаревић (Сташа), Стенли Бергер, Тања Настић, ћевапчићи, УбикАгора, френдз парти, чорба, на енглеском
25-III-2025 - 5-VII-2026