Један од оних ресторана смишљених да опонашају древни стил који никад није баш постојао. То је мешавина правих ствари (греје се на зидану сељачку пећ, напољу су дрвене клупе, столњаци су старински црвено-бело карирани, под је од цигле старог формата, има сто кућних дрангулија - пегле на жар, крчази, канте за млеко, бурићи, чак и запрежна кола) и лажњака (има спрат, незамисливо овде осим ако сте гроф; цигле на поду су углачане и лакиране, е па цигле су за напоље, унутра је под земљани под крпарама, или дашчани; пегле никад нису биле украс). Наседели смо се на таквим местима - у граду смо пробали бар још две, па у Београду и Крагујевцу, и то све у првих пет година по повратку, то је тренд. Супротни тренд је хипстерај са попљесканим екранима, сивим површинама, младим утегнутим келнерицама, дизајнерском клопом и апсолутним мањком традиционалне клопе и пића.
Били смо ту редовни од 2011. до 2015., углавном кад су нам деца долазила. Ендер је баш волео да ту дође. Последњи пут да је ваљало је било 2018. кад сам тамо водио Ника и Киша (не рачунам даће, ту се скува унапред договорено). Већ у пролеће 2023. је клопа била врло проблематична, ни пЛазић ни ја нисмо били ни задовољни, а камоли одушевљени, а Маги се чак и просрао.
21-XI-2019 - 12-III-2026