Како рече Шкрба, „ако ти не треба да имаш комплетн Џетро, онда не знам ко _сме_ да га има“. Јер јесам увек био задрти џетровац, напросто волим компликовану музику, и опичену, а Ијан Андерсон је то радио скоро од самог почетка.
Почело је, у ствари, са „Аквалангом“, ког сам позајмио од Попа и од „Поноћног рока“ где је Слоба Коњ пустио то цело, и после и „Туп као цигла“ (тачније, „глуп као курац“ али мало завијено), а наставило се и тако што је Рудолф слао „Циглу“ мени а „Пасију“ Веци и Снеци, што сам ја пазарио „Акваланг“ и „Корисницу“ оно фебруара 1976. кад сам био тамо, и што сам се онда постепено хладио од осамдесетих па надаље, све рачунајући да ћу се навићи на промену стила и... међутим јок, последњи албум са којег сам још пожелео нешто да сачувам је из 1995. А и то само пар песама, ово остало напросто није више он.
Јер, иако је Ијан био дефинитивно међу најлуђима на тој сцени тих првих година, није никад демолирао хотелску собу, није се дрогирао, није гањао групаче, био је напросто озбиљан човек са бујном маштом и лудим идејама, и спроводио их је једнако озбиљно. То што је од приватних лудорија имао су мотоциклови, коњи и понеко пиво, ништа страшно. Проблем је што му је увек добро ишло - ако је Џетро могао да пуни стадионе првих четрдесет година, то не значи да су се албуми продавали у не знам каквим тиражима, значи само да је бенд могао од тога солидно да живи и да настави да ради. Осим што рад ту некако подразумева писање нових песама, где он већ одавно нема шта да каже, а нема више ни гласа, пукао му је негде крајем осамдесетих кад се префорсирао на некој турнеји.
Да се вратим на прву реченицу, да ли треба да имам комплетан Џетро? Можда ми је то требало омогућити, али мени више не треба. Кад сам оно средином 2024. закључио да ми је број сати на располагању за слушање музике коначан и скоро већ и пребројив, кренуо сам да чистим плејлисту мало другачијом методом. Доста тога што је било под „хм, не улази ми у уво ал' ајде можда на седмо слушање“ је већ прешло то седмо слушање а није ушло, ћао, нема осме шансе, нема правде, ово су моје уши и моје преостало време, ајд ћао летиш са мог диска.
Утом је страдао и комплетан опус Џетро тала од отприлике 1996. до данас, а од осамдесетих дотле је остало понешто, са неког албума две, са неког три песме, са неког ништа (в. 19-VIII-2024.). Оно старије, остаје вероватно док сам ту.
13-I-2025 - 10-VII-2026