19-VIII-2024.
Врућина је и даље ужасна, цео дан нисам радио скоро ништа, осим што сам писао Бјо, што и иначе радим скоро цело лето. Били смо планирали да идемо бицикловима на Пескару, јер је колима зајебано, одавно има више купача него места за паркирање, али је сувише врућина за то. До тамо још како тако, али у повратку би нам било превише врућина, док стигнемо кући морали бисмо право под туш, па онда боље не.
Бар сам опрао и орибао казан и отишао да испоплаћам рачуне. Онај од Јептела ми стиже на имејл па опет морам да га бацим на флешку, пренесем до гугоља и тамо одштампам. Јер је на мом бочном столу опет гомила - ту су десни звучник, телефон и пар гомила битнијих папира осталих од пролећног инвентара велике корпе на полици, које сам ту паркирао и више ни не знам шта ту има, морао бих да прелистам да видим зашто сам их паркирао... Те је лакше да сачекам два-три минута да гугољ живне (морао сам да му убијем прегледач да би уопште пристао да препозна флешку, стварно је јако спор сад) и одштампа, него да преносим штампач.
Мислио сам да увече до Борчета одемо таксијем, ал' каже она да нам је ово једина шетња, а и шта нам је фалило кад смо отишли пешке на дане пива. Ма, да, једино је проблем што ће кошуља да ми се залепи и спреда и страга док стигнемо. Но негде пре 18 зове Линда, и крене да пизди што јој нека игра на таблету не ради, и да треска таблет и да се џапа са Сандом, па су се драле једна на другу, па сам онда мало подвикнуо да престану или прекидам везу. Помогло је можда на пола минута а онда опет, још горе. Онда сам и прекинуо везу.
Пет минута касније две кратке аудио поруке, што Телеграм уредно сними и достави али су обавезно тихе, једва се чује, а ако одврнем озвучење онда више не умем да га вратим тачно као што је било... но, успео сам да скапирам да се извињава, ваљда Линда. Ајде зовемо сад ми њу, и сад је већ било скроз другачије, нешто је шмрцала, била и нека суза на лицу, и ту је пала једна утешитељска сеанса, баба ју је лепо смирила, нарочито кад је потегла сову - ону крпену лутку што се навлачи на руку... И онда се већ примакло време да кренемо на френдз парти, па смо се лепо поздравили.
А шта је - њих две су саме. Раја је, истина, ту и будан је (Виолета спава, њу слабо виђамо) али је седам година старији и слабо имају додирних тачака, не зна он шта би с њима. Фрејс је мало изгустирала то да их Реин довози на два-три сата свако поподне, а и њима се не свиђа што их ова стално купа. А то је ваљда била најлакша фора да убију време, док се свуку, избућкају, обришу, осуше косе, прође сат. А и она је опет на некаквој медицини, била се подвргла некаквом третману против остеопорозе па је онда две недеље боловала од нуспојава, а сад јој се ваљда појавило још нешто... Још је добро прошла овог пута, прошле године су јој нешто оперисали тироидну жлезду, па кад су је отворили видели да је ту све у реду, па уместо да је само затворе, држали је четири сата отворену док нису нашли нешто да ураде...
Те сад не долази ни он, кад Алиша заврши своје око поднева, наредна четири сата деца има да се снађу сама.
На крају је испало да смо кренули отприлике на време. Нисмо одмакли 40м од куће, кад зове Борче - каже да ће ионако да седне у кола да покупи Драгану, па би могао и нас. Нисмо стигли ништа да се договоримо, кад се прекинуо звук, не чујемо се, а телефон и даље одбројава секунде, позив је изгледа у току. Продужили смо пешке и спазили га на раскрсници код бусодрома, а и он нас, па је стао у самој раскрсници... ма реко где си ту стао, дај овамо после пешачког. Те тако покупи он нас, па онда и њу, па нас изручи испред зграде а он оде да нађе место да се паркира. Утом га је и ћерка звала, ту из суседне зграде, да му преда салату од целера што је спремила, па се задржао пар минута дуже док је то покупио.
Пила се, наравно, кајсија (по реду успостављеном за ову годину - шта однесемо њој, то и њему), и то овог пута хлађена. Налијемо, па боцу у замрзивач, па кад се попије (нас двојица по целу чашицу, даме по пола), онда он тркне по боцу, долијемо свима, па назад на хлађење. Јесте да се ракија пије на собној температури, ал' кад је у соби скоро 30... Оно, укључио је климу и није ми се кошуља баш јако залепила, било је мени океј.
На тему олимпијаде су њих двоје одвалили неких петнаестак минута, док смо нас двоје коментарисали њих, онако за себе, видим да нас не чују, те се та тема брзо издувала. Е онда смо прешли на ону рекламну акцију од пре неки дан... Каже да су њен телефон добили од оне из IV1 (код чије ћерке је Го ишла да погледа шта јој је са десним оком), и да је дошао тај момак, а баш је сладак, и тај јој је издемонстрирао уређај, све оно увежбан, и усисао јој и каучеве и тепихе, скоро да је набацила да дође још једном, има још две собе... Није била фора да му плати, ал' пиће није одбио :). Е онда је рекао да ако набаци још десет телефонских бројева, он добије 20000 динара... Хм, а за шта то, за одржану демонстрацију, јер ко би платио 3500€ за тај велики уређај, или 300 за мали... Што рече Борче, за те паре можеш добра кола да купиш. Па и јесам, кад смо код тога.
Е онда сам одржао омањи говор на тему зашто је реклама зло, како уништава сваки медиј у ком се појави итд итд, те је и то обављено, крај приче, идемо даље. Е ту он донесе две флаше са некаквом лозом, једну је фарбао ситно сецканом храстовином, другу сувим грожђем. А то као оно кад убациш вишње па се натопе... а најлуђе је кад једеш те вишње, па те дркне јаче него да пијеш. Наравно да смо одмах хтели да пробамо, ал' како то извадити. Онда донесе он комад жице, оне за лемљење, па направимо омчу, па су се смењивали у покушајима да испецају које зрно, ал' није ишло. Те он донесе левак и празну флашу, преспе ракију, па истресе сваком по неко зрно у тањир, па преспе ракију назад. Ту сам се доста нафоткао, телефоном, ама ме на крају мрзело да искључим апликацију за фоткање, рачунајући да ће сама да се успава, а ако забуџи телефон, ма брига ме. Све тако било, осим што није забуџила телефон него се није ни успавала, потрошила му сву струју... Има ту једна баш добра фотка кад Драгана загризе прво такво зрно па се згрози и сва стресе, ал' нећу то овде да мећем, сва вредност фотке је у изразу лица. Пробао сам и ја пар комада, па није то ни тако лоше.
Нас двојица седимо леђима окренути ка тераси, и ту Драгана примети како он сваки пут кад иде у купатило и мора да ме обиђе, дупетом закачи завесу, колико бре то дупе имаш. Ту он одврати да она има веће дупе од њега... и ту крене поприлична зајебанција. Већ смо били на вину... тј моја драга на црном никшићком, он на розеу, неком бледуњавом, а Драгана и ја на белом - она двотрећинско, ја чисто. Ту прогласимо да смо прешли на гузометрију и ако се нисмо баш пипали бар сам одокативно измерио - њено јесте шире, ал' је он шије у свим осталим димензијама. Но, није се сетила на време да дигне ногу, па је поприлично отекла, баш се видело, те је разлаз био већ око један.
Кад смо стигли кући, попили смо још једну, да не прекидамо добар штимунг. Узорак Драганиног парфема на њеном зглобу је у ствари добар, ал' „то ниси ти, то је она“.
Устао сам већ око девет. Урадио фотке из телефона (да, испразнио се до нуле), окачио, послао имејлом линк. Око 13:30 јавља се Драгана есемесом, „толико сам била посвећена пецању да нисам ни приметила да си фоткао“.
Предвече смо сат и четврт забављали Линду и Санду, било им досадно па смо им овако бар помогли да убију време док мама не дође. А помогле и оне нама...
Двајздругог сам устао у нека недоба, рано ујутро, и најзад отишао до града да подигнем нову картицу. Могао сам још у понедељак, ал' ем је врућина, ем је изгледа оно друго маче угинуло негде у гаражи или подруму, и смрад се још није разишао. Не вреди ни да га тражимо, могли бисмо да проведемо сате премећући по кртлогу а да га не нађемо, а гас маске немамо... Но, захваљујући техници увежбаној још у Волмарту, оној за протрчавање између гондола са кућном хемијом, могу да не дишем за толико - узмем бицикл, провучем се с њим кроз гаражу, откључам, изађем, затворим, е сад може да се дише. Пиркао је неки лагани поветарац, таман лепо за вожњу.
Рибе у банци, хм... Ниједна није нека лепотица, ал' кад већ имам толико да чекам а није испреграђивано, садашњи стил је да је све то отворено, ни на шалтерима нема стаклене преграде, па, шта да се ради, гледаш шта има. Изгледа да им не иде лоше, свака је некако удешена, све то има стила, и из понеког угла добро и изгледа. Но, срећом, није то толико дуго ни трајало.
У повратку свратим до Лидла, да видим имају ли маги зачин, месне конзерве (не рибу)... нема. Изашао празних руку. Е, и Лидл пропо, некад сам вам остављао по десет хиљада на каси.
И онда је дошла поноћ па ми је било 69 година. Хм, осећам се као и за 56... ни тамо ни овамо. Нисмо ништа посебно радили увече, мало сам вртео тегове да притегнем стомак, нешто сам се опустио и ајде што је почео да ми смета, него је и она предложила те тегове. Треба некад и жену послушати. Завршио сам најзад гледање „Страже“, нешто осавремењену верзију Прачета, има струје има електричних гитара, нема мотора на чорбу, и све је тако буђистички удешено - ајде што има толико глумаца у боји, Праче није ни спомињао ко је ког тена, ал' да Ветинарија игра женско, да Чири игра мушко, мало су га претерали. А и Путлокер је од пре неки дан почео да глави увече, канда сам на неком европском серверу. Да је сервер амерички, то би се догађало тек око поноћи, кад тамо дођу с посла.
Опет сам једва заспао, како ми се сад редовно догађа непарним данима, кад не пијемо. Доста је чудно, није да се нешто нервозно преврћем и премећем, него више оно сам себе сачекам у заседи, гледам себе како сањам и кажем у себи „гле ово је баш било добро“ и наравно да укапирам да нисам заспао чим оцењујем сан, значи могао бих сад да устанем али ајде нека, сад ће то. И онда сам чуо њу кад је устајала око пола пет, па још једном нешто касније, па приметио како ми игра нешто пред очима, аха, зраци сунца пролазе кроз трешњу па игра сенка, опет ветрић, па... и онда кад напокон заспим, пробудим се око подне. Пробудио сам се кад сам чуо телефон, чак из собе, звао Бајло да ми честита. Звао сам ја њега поподне, па смо почели да се договарамо и за наредни матурски парастос, и да мало координирамо са IV4. Он је анкетирао друштво, хоћемо ли седмог или четрнаестог, свима свеједно, ајде видећемо са Гашом. Њега нисам добио, па сам му послао поруку да јави кад ће, ако не јави, ми ћемо седмог. Тј откако су он и Илдика орг одбор, то увек бива касније, тако да можемо ладно да заузмемо седми.
Честитала ми и деца преко Телеграма, уз обавезно „свима који славе“, јер је и Горани рођендан... а јавио се и Боба. И послао опет нешто фотки, кућа је кренула, већ има темељ, плочу и постављене подземне цеви. Биће и то ускоро.
Предвече се јавио и Гаша, и договорили смо се за две секунде, мој је седми септембар а они ће касније, он има неку операцију. Истина, Јозда организује неки скуп по породичној линији, иста фајта као Бајло, копа по својим коренима и гледа да скупи што више људи са својим ретким презименом... што је океј, каже Гаша, твоји су и ради шта хоћеш, ал' немој очекивати да се због тебе помера петнаест других људи, ако не дођеш ниси дошао, и без једне бабе има пијаца. Дај да то одржимо док је лепо време, да може да се седи напољу, јесте да имамо и салу ал' брате мили унутра одјекује и тешко може да се разговара.
Потрефило се да је дан паран, ал' да би се постигао штимунг, предложим да изађемо. У двориште. Од чега смо одустали одмах, због комараца. Уместо тога смо ископали оне мале лампице за бицикл, из једне црвене пребацио батерије у белу, јер сам приликом оног великог спремања преместио батерије из ћасе на полици на сигурно место и нисам умео да их нађем, а имам баш приличну залиху. Наравно, нашао сам их пет минута касније - заборавим колико ми је дугачка фијока, биле су скроз на другом крају. Ту сам лампицу окачио на флашу да видимо где су нам пепељаре, а скидао је да ми обасјава чаше кад сипам, па тако нека четири пута. Погасили смо сва остала светла, чак и оно изнад судопере, на коме нисмо дирали прекидач бар пет година, то је стално укључено. Остало је само светло изнад акваријума, у жутој соби, и разне ледовке у Змајчеку. Ето штимунга. Завршили смо и расправу о равноземљашима и животу у симулацији, све скупа много конструктивније него прексиноћ. Добар улазак у седамдесету.
Кад сам већ код година, уводим извесне измене у управљање плејлистом. Полазећи од тога да ми остаје неко коначно време, и да је плејлиста моја а не за неку имагинарну публику коју треба обрадовати и образовати (није битно којим редоследом), кренуо сам да немилосрдно бришем, не са листе него са диска, било шта што ми се из неког разлога не свиђа или ми иде на јаја. Доста белог блуза је ту пуштено низ воду, нарочито Ерик Бардон (исти фолирант као и Душан Прелевић, од кога је исто остало две-три песме), Мајк Блумфилд, Боб Гелдоф, гомила касних радова Ти Рекса (док се Тираносаурус Рекс не дира, то је пре комерцијалне фазе), доста старог америчког попа - разноразне групице са бајаги француским или италијанским именима, Блурете и Прувете, Шизеле и Гери Флаф и његови Флафсони и слично, од тога мало остаје.
И онда сам кренуо да решетам и Боуија, за кога још нисам начисто да ли је икад био рокер или је од почетка глумио рокерску каријеру и градио себи ликове... Тај никад није пустио гласа а да није тачно знао какав ефекат жели да постигне њим. За почетак, све његове обраде туђих хитова које је, ако се ја питам, унаказио тим. Па онда и добар део Џетро Тала од деведесетих надаље, и скоро све соло радове Јана Андерсона. Разноразни народњаци типа Берта Јанша, Хорслипс, Ферпорт Конвеншна... ма, то све исто, увек исти гласови, увек исте дјеве бајне и витезови и шта све не, то што је то на енглеском и на акустарама, и даље је народњак. То сам почистио још пре неку годину.
Такође лете и све песме са религиозним темама, све оно где се обраћа свом измишљеном пријатељу, господару или чему већ, где у наслову стоји реч молитва или тако нешто - не разумем ја вас никако, мени то ништа не значи, а никаква пропаганда овде није добродошла, ни трговачка ни политичка ни антипушачка ни верска. Ћао, видимо се можда у неком другом животу, где се искрено надам да опет нећемо ићи истом страном улице.
Јер ово више није „нека га на диску да га имам за касније, шта ако ми се једном свиди“, ово је „да ли желим да траћим преостало време на нешто што ме нервира“.
Спомиње се: IV4, Бјо, Виолета, Гаврило Ташков (Гаша), Горана Средљевић (Го), гугољ, Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, Змајчек, Илдика , Јован Зданић (Јозда), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), лоза, Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, народњак, Ненад Бајло (Бајло), Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), френдз парти, Џетро Тал, на енглеском
20-VIII-2024 - 10-XI-2025