18-V-2026.

Током дана само једна мала вест - Зелена.3 је извела мачиће, комада један. Бар је готов период строгоће, кад су Рундек и Вафл били напичкавани ако се иоле примакну. Мада, могуће да је било више мачића а да су их подавили остали мужјаци - долазио је ту и онај сиви, и онај комшијски бели.

Она је све спремила током дана, полако, и упоредо са том лазањом, салатом и осталим ставила ону говеђу кост да се полако крчка, на двојци, двајчетр сата. Најзад је упошљен и нови фрајер од пријатеља, испекла у њему две туре по 12 жужуа. Ја сам наточио литру тог тутифрутија 24.2, што је помало лудовача, била је у бурету и једна изрендана лудаја. Сео сам у Јоди, покупио Драгану (чекао сам је два-три минута, ал' добро, нико ми није трубио за вратом). Поздравимо се, ау, реко је ли то ђурђевак? Јесте. Оњушим опет... стварно, ал' није то онај од којег бих повиленио, ово нешто разблажено нечим зељастим, као онај што сам био узео за кола па изветрио за три дана. Онда ништа... Покупимо и Борчета, седео пред кућом са ћерком и унуком, па правац кући, почиње френдз парти.

(хоклица је, наравно, ту сваки пут, јер ако седи тако два-три сата, отекне јој глежањ, што се спречава подизањем ноге; овакву фотку сам снимао бар седам пута досад, и ово је први пут да сам задовољан како је испала)

Не сећам се баш како смо дошли дотле да нас двојица расправљамо башка о Џетро Талу а башка о Стонсима, о потоњима зато што су једнако неподериви као бенд (али у првобитном саставу, за разлику од Џетро Тала који се дефинише као „било који скуп музичара где је шеф Ијан Андерсон“), ваљда што је моја драга споменула да ми је Лена послала обавештење (мени већ треће, знао сам и са Бурундија и из олдвејва) да свирају негде налето у Београду. Ма, имао сам од њих практично све, и завршило се тако да сам његове соло радове обрисао практично све, од бенда све од деведесетих наовамо, а оно с краја седамдесетих до у средње осамдесете срезао на петину. Оно пре тога се не дира.

Борчету уопште не смета што Ијан не излази на бис, јер нема ту шта, ја сам извео оно што сте платили и што ми пише у уговору, ћао здраво, јел' пише у уговору бис, не пише, ето. Па реко да, то одавно више није рокенрол, то је погон за производњу те музике и те представе, ту нема ничег више спонтаног. И онај концерт 2000. сам после гледао кад су изводили другде, из секунде у секунду све је истоветно, што се осетило одмах. Сећам се да сам већ око четрдесетог минута пожелео да се нешто деси, да макар падне рефлектор, било шта, да буде неко зрно спонтаности. А с друге стране Стонси опет праве албум (!) иако сви већ газе девету банку, а и претходни је био оно као да су 1976. отерали продуцента у 15:00, јер „тижданам каеш шта и како да свирамо и шта да снимимо, е па неш, овај има д'урадимо како ми хоћемо“.

Организациони део смо завршили брзо - за математичарски састанак треба само да договоримо кад кога где скупљамо, опет ће нас бити тачно за један комби. И то је почетак у 13:00... ех кад ти друштво оматори па нису за ноћну вожњу. Ту смо се опет разишли, он би волео да буду и тамбураши, море зајеби, скупиш се једном годишње да се изразговараш с људима и онда би да их не чујеш. А и ово два дана касније, и то почиње нешто раније поподне, ваљда око четири. Нема више правих журки.

Даме су имале сличне кошуље, ни близу исте, само су аутори размишљали на исту тему, па сам морао да их сфоткам заједно.

Отишло је око 4 деци тутифрутија, и скоро литар ипо вина (Драгана је одустала негде око преласка на другу флашу) и једно пиво.

Разлаз је био око једног, па је онда она попила још једну чашицу, а ја докрајчио оно вина што је остало, да се не баци.

Уторак, најзад отишли у Клинцаид да најзад кренемо са бербом. Она једна рана трешња, што је преживела, је баш добро родила. Скупили смо неких четрнаест кила. Нису баш савршене, али од ране је и то добро. Сад ће свашта по леђима да ме боли, ово је разгибавање. Тек ће да нас чекају вишње. У повратку у Светофору сретнемо Зорицу. Ја сам је познао из цуга, она баш и није, престала је да се фарба и сад је скроз бела. Чекају четврто унуче, онај други син, у Канади, се најзад наканио, а имају четр банке и кусур. Канда се опаметио кад су били ту прошли пут, имао је нешто на срцу и то већ други залистак, па су му то окрпили овде. Тамо је здравство разјебано ко и овде, за тако нешто би ваљда чекао који месец да дође на ред, ако доживи, ал' зато за еутаназију нема проблема, одмах дођеш на ред. Овде бар постоје приватници, платиш и добијеш. Њима је ту близу викендица, осма кућа од оне друге окретаљке, и овде је дошла бициклом као што су и прошле године неколико пута ишли са студентима кад се где ишло. Ето ту смо близу, па навратите. Ма да, како не, као што смо пре не знам колико година разменили телефоне па нит сте звали ви нас нит смо ми вас, можемо опет тако.

Увече редован разговор, Тања научила да скаче по каучу, ето дечијег весеља. Милан купио још једну гитару, црну, онлајн. Сад има три. Тања учи да одапиње жице... Лена пита у чему је фора са редоследом речи у реченици у мађарском. Па, одговор је... не. Може оно са глаголима на крају, може оно да се уметне свашта у сред реченице па док похваташ шта се на шта односи, може... може свашта, али можеш сасвим лепо да прођеш и без тога, прве године. Такође, интонација једва да постоји, са нагласком вазда на првом слогу а обавезним дужинама на разним местима, то у збиру звучи прилично равно. Па сам јој ту препричао како оно пред границом слушамо неко мудо из Пеште како дрви о нечему, и одједном застане - немам појма да ли само узима ваздух, или је интервју готов, или му је ту зарез или крај реченице. Зависи од дужине паузе и оног што се после ње чује, може да буде било које од тога.

Четвртак. Опет имамо преко сто јаја, Лена рекла да донесемо само тридесет (и паприкаш, и нешто те супе од коске), па нема друге, бари и кисели. Кад сам устао, око десет, она је већ била све спремила и обарила, „ево, ладим јаја“ :). Сад док ово пишем, цела велика соба мирише на сирће, ал' не нешто јако и оштро, ово још није ништа какве су некад биле салате или кад су се прали прозори, ех стресови из детињства.

Петак. Сви честитали Виолети рођендан, како је ред, а ред је са истока на запад, кад се ко пробуди, по часовним зонама. Пред поноћ се чак и видели нешто са Нином и децом, док је поховала бело месо (правила „пљоснату пилетину“ ака „flat chicken“, како су то назвали док су били овде). Опет излази помало с неким новим ликом, не одустаје. Узела је слободан дан да се наспава, а не раде ни у понедељак, некакав меморијални дан. Произвођачи дискова, видео картица и процесора немају свој дан.

Субота. Ручали штогод раније па правац Клинцаид. Комшија нешто бетонира, неку овећу плочу иза куће. Не сећам се шта је рекао, хоће ли да зида још или ће ту да му буде базен. Бетоњерка му дошла на навоз, па се њихов син паркирао код нас, ал' нема везе.

Она трешња је већ фино узрела ал' лопови (вероватно деца комшије са друге стране) су опајала шта су могла да дохвате. Не верујем да су чворци, они не би гађали доње гране и остављали коштице груписане на бетону, они откину пола, а друга половина остане на петељци, са све коштицом. Бар нису ломили гране. Тако смо уместо канте ипо скупили само то ипо, ал' добро, ушли смо у швунг, вишње око навоза већ руде, а спрема се полако и велика трешња код куће, има да скомолемо од посла кад то доспе.

Вратили се кући већ око четири, таман да похватамо ко све има пренос - опет стандардна четири, блокада.инфо, бели бомбардер, 1 од 11 милиона и КТВ. Скуп величанствен, као и досадашњи што су били. Оно говно од шефа полиције опет кења о некаквих 34.200. Архив јавних скупова се бар оградио, „кад има више од сто хиљада, не може тако брзо да се изброји, сачекајте који дан и не верујте бројкама режима“. Говори су били занимљиви - није био нико баш дешњачки, али су имали и лика из синдиката, и побожног профу, и професорицу из неке средње школе и још пар упечатљивих ликова, и ту се дало приметити да више не рашчлањују систем него осликавају будући. Пола говора је било у будућем времену, биће овако биће онако. Звучи као програм.

Наравно, режим је морао да инсценира разоноду за своје блатоиде, и то хитно, већ од 21:29 имам снимак како мурија стиже на већ празну Славију, а можда десетак минута пре тога како кордон мурије са све борним колима потискује... никог, отприлике, осим десетак ћација задужених да изврћу контејнере, пале ђубре у њима, гађају мурију бочицама воде, а изгледа и комадима сипорекса (који је прилично лаган, ал' на снимцима изгледа као камен). Видело се да је лажњак већ по томе што кордон обори неког силоса и остави га да лежи, нема оно да одмах седморица крену да му чизмама ломе ребра и шта стигну, тај поступак је резервисан за студенте. Што је у току истог сата бар шездесеторо коментарисало на вестима, свима је јасно да је ово игроказ, унапред најављен.

---

Спомиње се: блокада, Бурунди, Виолета, Драгана Витас, Зорица Шканата, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Клинцаид, КТВ, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), олдвејв, сипорекс, Тања Настић, тутифрути, фрајер, френдз парти, Џетро Тал, на енглеском

19-V-2026 - 5-VII-2026