Данас сви сањиви. Ишли целу годину поподне, сад часови почињу у 8, треба доћи и који минут раније. Тегле се, мрзовољни, зевају, зајеби све, спавати, спавати, можда сањати.
Марко Бозон ме нешто уцењује, да се шишам или ништа од фоткања експеримента за матурски. Добро... обријао сам се, осим испод вилице, то сам оставио као одступницу. Пита шта је то, каже Баки "то му је крзнени кајиш да му не одлети перика".
Поподне се огребао за блиц и отишао на Грош. Већ је била тамо, чекала ме. Има нове ципеле, од једног од два чувена месна обућара. (... 26 речи...) Кишица није падала, силазила низ лотре.
Сутрадан ипак снимио оне опите из физике, татица (тј Марко Бозон) није ништа срао, чудо. Из нацртне ненајављен контролни, океј урадили али се нисмо потписали.
Отета Пети Херст. То је ћерка или унука оног лика што је као краљ жуте штампе измислио америчко-шпански рат око Кубе, који је онда и постао прави.
Субота, 9. Онај кајиш још нисам обријао. Увече случајно при лови, па смо узели кило црног и частили се. Оли Бој ми иде на јаја, кад се гребе, а гребе се чешће, то не памти, а кад сам се огребао од ње за 200, то је хтела да ми избије из оних 500 што сам јој наплатио увећану слику разреда. Тако нисам био расположен да делимо то вино(... 27 речи...).
У недељу у клубу најзад развили последњу ролну корнијеваца, баш нам се отегло, а онда отишао до Димчета да му однесем камеру ако уме да поправи (глави окидач) и узмем ону књижицу о антенама. За то време се она сита издиванила с мојима. Први пут од октобра да негде одем у недељу поподне, и баш се онда појави. Како смо се само промашили.
Понедељак, 11. Потрефило се да смо имали социологију баш кад треба, па је професорка донела транзистор те смо на часу слушали свечаност проглашења новог устава. Те смо некако имали своју умањену верзију историјског тренутка. Покушала је нешто да нам објасни шта овај устав доноси, чега то није било у претходном, али заправо ништа нам није било јасно. Ма никоме није било јасно, то је било тако прожето крајњим дометима теорије самоуправног социјализма, да нико није могао да замисли како ће то да изгледа, а камоли како ће да ради и шта ће да значи. [википедија тврди да је ово било 21. фебруара, можда је поступак трајао до тада]
Отишао по њу још у шест, чекао до пола седам да се спреми. Отишли до клуба, па је чекала да прегледамо материјале. Држала тврдог Јакобсона (развијач се тако зове) међу ногама, да га загреје. Отишли до мене, показао јој лампицу. Па онда до Дома омладине, било нешто са Феста, нека причаоница, ЦД је изигравао водитеља, микрофони крчали, њој нешто хладно, пушење напрасно забрањено, ајмо некуд. (... 73 речи...)
Реакција оног Ш. што нам предаје нацртну: "неки су заборавили да се потпишу... ево вам па поделите како знате". А сви добили или тројке или четворке. Увече гледао "Хамлета у подруму", одлично извођење, на другом.
У среду (13.) свашта испообављао, узео карте за биоскоп, ћалету карту за бус (иде некуд бусом?), отишао да купим плина, преко Маришке најавио да долазим по њу у 16:45 и онда јурио тамо овамо, те код танти је, те у месари... нађем је на крају у граду али сад не може да остане, нема времена ни да одемо да измоли излазак, и на крају ништа, ја у биоскоп она кући. Јебига, баш сам попиздео. Видимо се тек у суботу. Баш сам се растужио. Дува неки проклет ветар. Макар је филм ваљао, Зефирелијеви "Ромео и Јулија", најзад једном да личе на живе људе, и да она има година колико пише. И само ми леже на општи осећај да се све заверило и не да нама да живимо.
Возим Милицу до Руже, стижем у 19:20 кући, гледам неку утакмицу са Шпанијом, да бар знам о чему ће сутра да причају. Тек после утакмице пролази најзад неки аутобус улицом, чује се пуцњава, славље, бик је собаљен.
Сутрадан, међутим, тортура изостаје, слабо ко и спомиње утакмицу, једино је IV4 истакао заставу на прозор. Поподне прекуцавам последњу верзију матурског рада.
У петак постаје јасно да се Бештара посвађао са бабом и да од гајбе за суботу нема ништа. Зезам се са клупским магишем, покушавам да наснимим "Једну жену" од 20 минута али опет ништа, али зато снимам два нова Млинарца са будућег албума. Какви дивни сирови синтисајзери, штета што више немам тај снимак, очигледно сниман код куће. На албуму је то све испрдуцирано, није да је лоше али нема тај шмек. Планирам на ту тему једно филмче о старим добрим временима (данас или никад). Да буде деце, младих лица, цвећа.
Субота, 16. У школи само досадно и ништа више. Чекам вече. Дочекам. Паркирам код диска и чекам (па ми за то пола сата украду десне раткапне). Мора да нешто шије кад оволико касни. Стојим са Џенком и једним из друштва још из Бралића, и најзад ево ње. За карте гужва али она, са својим студентским рефлексима, прва примети кад Ивек отвори други прозор и крене и тамо да продаје карте, па ускочи одмах. Не знам ко је свирао. Перверзне пијандуре пију сокове. Тек на изласку јој кажем да сам дошао колима. Нешто осећам да су ми прљаве руке па стајемо код неког уличног бунара на два ћошка од Леснине, мало се и исполивамо. (... 18 речи...) Фазон недеље је кад Босанац у возу бије дете, па путници навале да га бране, па што га бијеш, шта је урадио, каже прогутао карте. Па рећи ћемо ми да смо видели да си имао, неће ти кондуктер ништа. Ма јебо кондуктера, тамо је писало где треба да сиђем.
Каже могли смо у петак да се видимо. Откуд знам, дигао сам руке, твоја кева је ненадјебива. Да сам питао за петак, па да испадне да опет можеш само до девет, па полудео бих. Имала сам до десет.
Но, овог пута смо остали до пола један. Чудо! Истина, срела је оца кад је стигла, па је било мало фрке, ал' каже до следећег изласка ће и то да се слегне.
Сутрадан гости из Вршца, Власта (кога тада још увек сматрам за... ништа паметно) са родитељима и дедом. К томе и тип из емисије на радију заборави на "Једну жену" и крене да пушта Индексе. Па јебем ли ти матер. И ћале се навадио, од нове године нема с ким да пије, па да пуштам слајдове с мора и филм и свашта. Добар разлог да замрачим собу, око 15 треба она да наиђе. Кева укапира како стоје ствари, па пошаље ујака са мном да идемо пред њу.
- а дељеш ли ти то?
- море само да се има куд...
- море само док можеш, дељи! Дељи да све пуца! Ја и немам времена а мого бих колико само наилазе, само у кола па на брег, оборим седиште и дељи... а каже ова моја каже само кад бих знала да има неку сва бих му кола полупала а ја кажем ди ћу ја, матор сам...
Сретнемо је у граду али није укапирала да сам ја, мисли се шта труби овај идиот на пешачком прелазу. Морао сам да изађем па да јој објасним како стоје ствари.
Деда рекао да га обавезно зовемо у сватове. Уја позвао посебно, само нас двоје, да дођемо једном да идемо на брег. Ко зна, можда за први мај.
Ту је уја испричао и како се он снабдевао за празнике... Пошто до границе имају десетак километара, он скокне у прво-друго село преко гране и погоди са неким сељаком јагње, и још добије добру цену јер оставља кожу, узима само очишћено. Онда се врати кући, руча, одспава, па опет преко. Накупује разног пекмеза, џема, ма свачег, и то позабада којегде, а има где јер је тада терао шкодилака 1000МБ, који је имао тих места на све стране. Јагње замота у најлон, па стрпа на дно путне торбе и то покрије са два реда истих таквих тегли, и торбу стави на задње седиште. Гледају цариници, а, нешто се сија испод седишта... пекмез. Иза задњег седишта? Смета она торба, завири у њу, види пекмез, извади је и паркира на тротоар, гледа иза задњег, још пекмеза. Гледа га цариник, пита шта ће ти толики пекмез, па видиш да волим (ту се потапше по стомачини)... И врати торбу, све океј, јагње сутра може на ражањ. Само четири пута је прелазио границу за то.
Кад су они одлазили, ми већ нисмо издржали и шмугнули унутра па се лепо људски изљубили. Онда седели у соби, светло нисам ни палио, слушали Џетро Тал (онај живи албум што је Џенк купио од Рудолфа), поново погледали онај филм (који, јел' корнијевце?), и повремено туговали што се нећемо видети дванаест дана. Идеја: да на џепове фармерки набацимо неку паролу од четири речи, па да се чита кад идемо заједно.
После сам Џенку вратио Џетровце и узео Емерсона (салату, са Гигеровим омотом).
Иначе, био комплетан стари ДЦ-99 - и Букац, само је фалио Морава (у војсци). Гледали филм "Двобој", цистерна против кола.
Понедељак, наравно, празан, ништа. Направио најзад ону антену од паралелног кабла, најзад хватам студио бе на ултракратким, како тако.
У уторак (26.) сам бар пиздео што је петак далеко. Бесомучно се дописујемо. У Дом се наставља серија филмских пројекција са филмовима са Феста, слично друштво као и прошлог уторка, само Гаша без вотке. "Строго контролисани возови" су ишли то вече. Дискусија после нешто слабија, бржи разлаз, свеједно дискусија на ћошку са Гаша и П.Л. (лане био глодур листа Друге гимназије) о свему и свачему, постоји ли материја, о 1984., докле ћемо се вадити на Турке итсл.
У среду се некако заломило да сам се враћао са Слађом, дувао неки сув и хладан ветар, тек је запело око летовања.
- ћеш у Борик?
- зависи
- од чега?
- да ли ће она моћи
- немој да је водиш тамо, због друштва
- шта има везе. Мислиш друштво које се ново појављује
- не него бирај или друштво или рибу
- море још ти нас не знаш. То ти је све као комуна, били смо и са тим друштвом и са овима код Пролетера и са њенима на хиљаду рођендана и сличног и
- и увек сте се издвајали
- фала богу. Мислиш да се само зајебавамо? Шта мислиш како смо издржали пола године, она тамо ја овамо, без већих проблема?
- стварно, мислила сам да нећете издржати
- не баксузирај
Ту је било на реду да јој кажем нешто, што јој можда не би било мило, а свакако би погрешно разумела, па боље што је наишао П.Л. па смо још нешто чантрали и ја отишао да клопам. Тј причали смо он и ја а она је нестала.
У четвртак, 28. се у школи шљокало јер је Воза положио возачки. Ми отворили шери, кад оно Бајче викне "склањај флашу, ено иде татица". А ми ништа, нас си нашао да фарбаш, дај бре, "ама у шта да се закунем ево дођи да видиш" и ајде, склонимо то реда ради. Кад стварно ево га Марко Бозон, да нас тера "ајте доле, одмор је" "Ал' хладно је и сад ће да звони" "Ви сиђите, па кад звони ви се вратите". И кренемо, у колони по један, све држећи по једну руку на рамену оног испред себе. Стигнемо до стуба у холу приземља, ту звони, окренемо налево круг и вратимо се у учионицу.
Код куће ме дочекала порука "дођи по мене у 7. журим се".
У петак, 1. марта, у школи се осећа да долази пролеће, сви нешто пролептирили. Или се мени тако чинило, најзад ћу је видети.
Шести час, разредна заједница, нека као приредба на тему Лењина, Марко Бозон је оно тотални формалиста, сто гради постотака процентуално, њему је битно само да то буде одржано и ништа више.
Поподне није ни било, тј не сећам се ничег. Учио нешто, у 18:30 стрпао у кола боцу за плин (на то смо грејали кујну) и узео пуну на пумпи код стадиона. Коса ми још била влажна, па сам везао траку около (спорије испарава, таман довољно) а тип на пумпи ме чудно гледао. Нисам имао кад да носим боцу кући него право по њу. Кад сам стигао нешто је хеклала. Мало чапраз дивана са Омом, понудим да и њима доносим плин, кад већ идем. Но, није се збунила, него ће "и да се вратиш у десет а не у пола један".
После је питам шта би са оним да ће заборавити док се вратиш? Онда се умеша и њен ћале, нисам га баш разумео, испало је да и Арпи треба да се шиша, па као боље ја него он...
Решимо да мало провозамо плинску боцу. Нико не вози боцу због ње саме, него због плина, па да бар једном исправимо ту неправду. (... 11 речи...) После смо маштали опет, куд бисмо путовали. Макар и само до Вршца.
6-III-2021 - 25-VI-2026