21-X-2024.
Петнаестог је отишла да купи нову пумпицу за акваријум, јер су обе старе гекнуле а она потопива је прејака, то је за водоскок. Док није била ту, зове мајстор Миле, има муштерију за стару кућу. Реко „четрдесет хиљада и паре на сто, без неке трипер комбинације“, па се договоримо да тако пренесе па јави. Износ је више него двострука очекивана цена, за случај да неко има пара ко блата а жури му се.
Нашла пумпицу која ће да удувава ваздух. Али нема црево... узмемо од оне потопиве, пасује. Но, све је кратко, па смо је залепили јачом траком за стакло са десне стране. Пали, иде, рибе срећне.
Причали поподне са Леном, видели како се Тања лепо заокруглила. Договор је да идемо опет у недељу до њих, а за наредни викенд да дођу овамо, да правимо већи ручак.
Прекјуче звала В.Г. око састанка математичара, одложеног за 24. октобар, и нажалост опет у дому ЈНА, па сам се здао у своју улогу поштара, освежио списак колико сам већ могао, укрштајући са оним што имам у мејлеру, и разаслао. Јавила се одмах И.Г. са телефоном и адресом В.Ј. (која је у Торонту), види се да је она ваљда једина до краја била програмер (радила у Искра Делти), како реагује одмах и дотура податке. Послао сам обема (јавила се и В.Ј. исто одмах, све за пар сати) по линак на Бјо, па нек читају.
Увече ми се баш нешто пило, претпрошло вече сам се сетио како је била добра лањска кајсија, боља од оне из 2019., па смо попричали и шта да радимо са старом кућом. Излази на то да то не вреди поправљати, то је сад већ сто година старо (деда је то купио 1929. а ко зна кад је сазидано), него срушити и сазидати два стана, па један нама а други да издамо или продамо. То би требало да може да се опосли за пар десетина хиљада евра, ето да нам паре не леже и да нам не буде досадно, мало динамике. А и питање је да ли би Лена и Милан хтели довека да живе у том стану, немаш ни где да се паркираш а и Апи мора сваки час да се води напоље. Овде је тај буџак између пруге и шећеране испао права оаза. Свашта је близу - парк, базен, бусодром, Рода, Лидл, перионица, кинески ресторан, гомила дућана с оне стране пруге, а опет је некако ван гужве, ту нема педесет кућа (има седамдесет, кад се броје и бочне улице све до пруге и базена). Ајд видећемо и шта ће ова могућа муштерија да каже, а и шта ће ово двоје да кажу. Наравно, не мислимо овог пута да се сами дохватимо алата, ово би све урадили мајстори.
За наредни френдз парти сам је био наговорио да направи ону њену пицу, четвртасту, преко целог плека. Такву нико није видео, то је чудо једно, а тако богат надев не ставља нико. А онда се она предомислила, јер се Драгана прошли пут жалила нешто на зубе, отпало јој парченце пломбе док смо вечерали, а ивице на овој пици захтевају добре зубе, то крцкање је уживанција док имаш предње зубе, па онда ајде направи ту пицу за нас двоје. То смо јели 15. и 16. и баш се лепо одвалили од клопе. А за журку се сетила мимоза салате, које ја никако нисам могао да се сетим. Како па јели смо то у Вршцу кад смо били тамо са Гораном и њенима... Хм, да видим, мора да има на фоткама. И једва нађем, јер фес баш за инат није хтео да нанесе ниједну фотку од тог дана, а овде у Бјо не пише. Нађем некако, био је 08-I-2017. и не, нисам га написао још, па ајде сад. А рецепт за ту салату је нашла, искључиво на руском. Нагледала се већ довољно руских видеа да поприлично капира шта кажу, а приде се још и види шта се ради, па ће бити то, и некаква мусака од палачинки, плус палачинке са пекмезом, вероватно од кајсије, мада навијам за купине. Истина, од три теглице тога већ смо потрошили једну.
Шеснаестог звао Борче, око математичарског састанка, каже иде комплет банда од прошлог пута, плус Момир и Сташа долази са женом... биће нас таман седморо за комби. Може осморо, рекох, па ако саваташ још неког, може. Онда се сетим да није споменуо Дуцу, па је зовнем. Е, распричала се, и каже њој се не долази, не зна скоро никог осим нешто мало зрењанинске екипе, с којима је путовала на предавања. Хм, ти си долазила на предавања, не сећам се да сам те иједном видео на факсу. Па како да ме видиш кад си ти завршио у Београду? Ја? Новосадски ђак... ко би рекао да смо студирали исту ствар у исто време...
Тек у недељу пре подне сам звао и З.Х. (дошао би али је у Врњачкој Бањи, суди међународни шаховски турнир целе недеље), и И.З. (како смо се договорили прошле године, каже доћи ће, па да се изразговарамо).
Почео сам озбиљније да користим базу имејлова коју сам скупио, сад бар могу да претражујем по примаоцу и пошиљаоцу, па сам тако нашао и оно што сам НПРу писао око Тесле против Марконија (12-XII-2006.), и Сесилу око пушења и рака плућа (06-VIII-2014.) и још понешто. Ипак је лакше тако него да ми Тандртица претражује онолике гигабајте. Како рече Ал Доман, „свака апликација хоће да буде база података кад порасте“.
Црко нам фрајер, па сам га се сетио кад смо завршили са акваријумом. Скинуо му поклопац, извадио унимер, измерио отпор на грејачу... 0,24Ω делује нешто мало, али ко зна да ли је то било можда у мегаомима, нисам се баш удубљивао. Пустио му струју, измерио напон на крајевима грејача, 229 волти... а не греје. А под гаранцијом је, и таман је негде изнад црте. До отприлике 3000 динара нас заболе и за гаранцију и за све, то смо ризиковали, па ако гекне гекнуло је, онда га бацимо па размислимо да ли нам сокоћало уопште треба. Ако треба, купимо неко да ваља. Овог пута је сачувала и кутију и папире, и тамо пише број сервиса у Суботици (прошли смо баш том улицом пре скоро месец), зовем и добијем мрз фајл где каже да рекламације примају само и искључиво преко сајта, чије име никако нисам укачио ни из трећег понављања, ал' чула га она некако. Однавигам, кликнем на линк са формуларом, и добијем... mailto: у ком ти покрене мејлера са редовима... па, личи на формулар. Такође каже да приложим и „образац за рекламацију“, шкк је то, аха, да сфоткам гаранцију и рачун, океј, урадим све како кажу, а за опис квара (не спомињући отварање и мерење) ставим
Рazlog rekalmacije: crko grejač. Termostat škljoca kad treba, tajmer radi, ventilator se vrti, samo je prestao da greje.
Napomena: priloжite uz ovu email poruku i sliku kvara i obrazac za reklamaciju
колико да контрирам њиховом формалном стилу. А оно z сам им преправио у ж, па ако примете приметили су.
Сутрадан добијем имејл, каже да спакујемо све и сачекамо да нека брза пошта дође по њега. Доообро, да видимо. Онда одемо у Клинцаид да оберемо дуње. Како смо се надали, одлично смо се удали - два дрвета су скроз оманула, а и у збиру су дуње некако ситније него претпрошле године, и опет смо са тих пет ипо дрвета (има једна иза шупе што је крушка калемљена на дуњу, дуња истерала грану испод калема, сад то рађа и крушке и дуње) сакупили око 50кг... ето нама занимације за који дан.
Увече нам се баш пило, чак сам после друге ипо чаше изашао да наточим (овог пута тутифрути 22.2), но легли смо већ око два. Кад сам устао било је већ 12:30... сећам се да сам сањао да ме спопао неки тип и давио и гњавио са неким својим предлозима, а онда као отишао на пишање и нестао, а ја гледам где ми је озвучење, и три-четири пута гледам у неко празно место на поду, уза зид, где нема ничег. И кажем себи у сну, еј бре коњу па ти ни немаш озвучење, имаш оне две кутијице око монитора, видећеш кад се пробудиш... (што сам сад одмах убацио као потпис на Бурундију, мењам их на две-три недеље) па тако бар четири пута. И будем у праву. Пренесем то на олдвејв, и ту прича одмеандрира, као и обично, у гажење по кабловима после пожара, и како се неким чудом ниједном нисам саплео иако сам се још увек навикавао на папуче, откако су ми се последње кломпе распале а више не налазим где да купим. Ту улети овај што је пола Словенац и да ми линк на Копитарну. Јеботе, прошле године на њиховом сајту ништа од тога нисам успевао да нађем (Шкрба, наравно, тврди да је то зато што не користим гугао), а види сад, тачно мој модел. Наручио одмах, чекам. А каже тај да има и маги зачин, иде у Словенију новембра, донеће, није проблем.
А откуд ми озвучење у глави? Па... расписао се нешто олдвејв, на тему хифилистике, јер је изашао трећи ремастер Тамне стране месеца, па се спомињала разна егзотика, и цевашка претпојачала где лампе вире и праве лајт шоу, и каблови од 300€, и „није проблем набавити опрему, дај ти мени уши“... И ту је и Шкрба окачио фотку из нове куће, већ усељене, и успут указивао на нека празна места, „ту ће да дођу предњи звучници“.
Разносач је дошао по фрајера у понедељак, јер смо се у петак били промашили, телефон ми се удудио. Онда смо отишли у Роду да напазаримо шта треба за френдз парти - пиво (црни Козел), две боце тиквешког розеа, печурке, и мени плаве пилуле (апотека је у предворју). Имају Магијеве коцке за супу, није фирми ништа, него тог зачина нигде нема. Поспремали по кући, она цео сат пекла палачинке, па их онда мотала као сарме - пола напунила белим месом ситно сецканим и пропрженим као за кинеско, пола са неком шунком и сиром, послагала то у плек па запекла у рерни. Ја наточио боцу кајсије из 2023. и направио једну тозну цигарета, јер се она расекла док је раздвајала смрзнуте погачице да и то испече, па је било незгодно да са свежом раном и фластером још и то ради.
Ово двоје су се појавили на време, све било океј. Ваљда најбољи пиш вечери је било оно кад сам испричао за Дуцу и како је она мислила да сам студирао у Београду... Борче је само једном пао у просветни занос, кад је упорно тврдио да од три геометрије (параболичне, елиптичне и хиперболичне) нема никаквог доказа која одговара нашем свемиру. Тек из трећег пута сам успео да га натерам да чује да сам нашао књигу Лобачевског, преведену овде 1947. и нерасечену, где лепо пише да је између Земље и нека два небеска тела измерио дефект троугла за нека три реда величине јачи од прецизности његових телескопа, што ће рећи да живимо у хиперболичној геометрији (и успут за минут ипо објаснио Драгани шта је то позитивна и негативна закривљеност простора, описујући криве површи длановима, и шта је дефект троугла), на шта је он наставио да тврди да доказа нема... у математици, а ово је већ физика. Па, физика се и односи на стваран свемир, то смо и тражили. Престали смо са пићем већ нешто пре један, а разлаз је ипак био после пола два, напросто нам се није прекидао разговор.
Нас двоје смо онда попили још једну кајсију, није битно из чијих чаша, након што смо све посклањали, што нам брзо иде, баш смо добро увежбани. И лепо смо заспали.
Сутрадан, зачудо, устао већ око девет, дремнуо после ручка (супа од коцке са чврстим кнедлама од гриза, јучетина), и онда су ми стигле нове кломпе. Достављач, наравно, мало залутао, навикли смо, догађа се сваком новајлији. Поподне причали прво са Леном, видели Тању како учи да користи руке, а покушава и да се дигне на све четири, засад не баш одједном. Онда, пред спавање, јави се и Нина, нисмо се чули већ десетак дана, спрема децу за ноћ вештица, дотерује оне типске маске што је купила туце, показала нам неке сукње што је купила. Каже у Брљингтону нема више шта да се купи, чак ни тепихе више не држе, буквално је обишла целу радњу двапут док је нашла те две сукње, пропало то. Тканине на јарду су отишле у неко лудило, код Џоане Фабрићке* кошта и по 20$ за јарду, а у Волмарту више нема на јарду него продају већ исечене комаде, па треба да трефиш не само материјал и дезен који ти се свиђају, него и дужину која ти треба. Она што је умела да претвара трећине у децимале (15-IV-2000.) је, мора бити, сад шеф смене а знање није имала коме да пренесе...
И тако смо ове недеље попричали са све три ћерке и све су се из цуга сложиле са планом да рушимо стару кућу и направимо ту два стана.
Намножили су нам се мишеви, а она еколошка мишоловка (зароби их али не убије) је ухватила већ десеторо, последњег 22. увече, кад сам је ставио иза левог монитора (не, био је један и следеће јутро). Она то само изнесе у двориште, мачке већ знају и унапред се радују. Истресе миша из тога, па га обично Џими ухвати прва, мало причврљи па пусти, нек се и деца играју.
Двајшчетвртог све по реду, отерао комби да му наточим чорбе - само 15 литара, колико га терам доста му је и толико. Чак сам му и долио уља у серво, и јес, лакше се маневрише (истина, морао сам да завирим у упутство да проверим где се то сипа), опајао паучину. Ручали свекинеско, наравно добро заљућено, две мале боливијске унутра, једна као веће зрно грашка, друга као зрно пасуља, и наравно јео сам штапићима... Стигао и да одремам. Истина, прекинуо ме Борче, звао да провери и да јави да не морамо да свраћамо по Момира, јер ће тај да дође код њега па да их покупим заједно. Одлично, онда немој да ме чекаш преко пута него испред свог улаза, лакше ми је тако, мање семафора успут (ал' је опет испало зајебано да се прође јер су код 25. маја фарбали пешачке прелазе). У договорено време дође Сташа са женом, потрпамо се у комби (они у шарагље, први ушли), успут покупимо и осталих четворо на истим местима као и пре четири недеље (истина, овај у селу се прошетао два ћошка ближе и уштедео ми који минут). Нисам терао неку брзину, била је штогод гужва а и није било нешто битно да стигнемо баш на време, нисам претицао ништа брже од трактора. Са паркирањем смо се већ уштосили, Борче је ошацовао место на кеју, па сам првом приликом налево круг, и искрцали смо се у 16:55, одлично. Истина, паркирали смо се мало даље, целу цигару сам издимио док смо стигли, није битно.
Друштво је било шареније него иначе, од по годиштима од 1953. до 1960. (с тим што смо бар половина били ми из 1955.). Унутра ми је у старту било нешто загушљиво, иста она сала као 07-IX-2013.. Иста и као пре четири недеље, ал' тад смо бар седели напољу, сад би већ било хладно. Ту негде успут приметим да сам заборавио да понесем фоткалицу, ма добро, има двадесет мобилних, сви ће да фоткају, биће нешто. Све изгледајући хоће ли наићи И.З., јер њу нисам видео још од кад сам пријављивао испите за фебруарски рок 1979. а са осталима сам се већ издиванио у међувремену а с њом нисам никад. Стајао сам доста дуго напољу са М.Д.ом, и он завија своја производња а одвикао се од пушења унутра, па смо испоразмењивали ловачке приче, што из учионице што из разних соба са много рачунара. Питао сам га и за жабаљску шећерану, ону од 03-VII-2015., каже чека се да је Цигани исеку и продају у старо гвожђе...
Тако је испало да је за дугим столом, где су били наши, остало места тек на крају, па смо сели где сам већ видео згодно место - и испало је да сам седео спрам двојице професора, наших некадашњих асистената. Питам за Пају, пошто ми је било сумњиво оно што сам чуо прошли пут, каже један од њих двојице „а па зато и не могу да останем овде, идем код њега на стадион, држи журку за рођендан“.
Харе ме ускоро стиже (редовно долази из Босне на ове састанке, спомињем га у новембар 1975.), има шесторо унучића и седмо на путу.
И.З. није ни дошла. Звао сам је да проверим, оставио поруку да смо се већ скупили, и то му би то. Ко зна да ли ћу икад сазнати како је провела ових 45 година. Знам само у којој је гимназији радила - у оној где смо хоспитовали.
Когод да је приметио да нисам понео фоткалицу, стандардни одговор је био „заборавио... расејани математичар“, што је ладно прошло сваки пут. У повратку су се опет препричавале разне згоде са испита, и дође некако до диференцијалне геометрије, што смо ми још тада знали да је био експериментални предмет, на испиту се није ни оцењивало, на то се био Паја напалио, чак је био намерачио да на томе магистрира (што је после и урадио), и сви редом су признали да нису имали појма шта се ту догађа, да им ништа није било јасно, да им је најмање јасно како су то уопште успели да положе (није ни мени), једино ја сам рекао да је то мени било кул, луда забава у глави, ал' помогло ми је што сам нашао у библиотеци неку књигу на словеначком, где је био увод за немаче појма, и ту ми је доста тога постало јасно, а после ми је много помогло кад сам лепио тапете на криве зидове од набоја (в. јули 1979.. Ту је расправа застала, а кад сам ја још мало наставио, неко од назад рече „ти си изгледа овде најлуђи“.
Кад сам истоварио Сташу и госпоју му, сети се она да је неки ред да се понуди нека надокнада за вожњу, што, наравно, одбијем са „док смо студирали, устопирао сам сто кола, частио ме свемир, па ето узвраћам кад могу“. На то се она сети да нас је видела више пута из аутобуса, њено село је на зрењанинском путу, „ти си носио онај шињел... са крзном?“. Е, где се тога сети, јесте тако је. „Е јеси увек био... нешто посебно“.
После сам докрајчио оно четврт кафе што ми је остало, поврх оне што сам попио пре поласка оданде, седео до пола два (она је легла сат раније), и неће сан на очи. Опет иста прича, прво се скоро онесвестим како ми се спава, и након отприлике пола сата цврц, расаним се. Разне слике и даље излазе пред очи, ал' опет видим себе како их посматрам, нисам заспао. Око четири устао, издимио једну, мишеве нисам чуо, ваљда је то готово. И онда најзад заспао, ваљда око пола пет. Није ме дирала, ваљда није још огладнела, зарадила се, вадила крој из Мис Бе (омладинско издање Бурде што сам куповао у Мађарској), па сам тако устао у 13:30. Нови светски рекорд наше улице.
----
* Joanne's Fabrics, што смо прочитали по мађарски као фабрич, а то је онда већ презиме
Спомиње се: новембар 1975., јули 1979., 15-IV-2000., 12-XII-2006., 07-IX-2013., 06-VIII-2014., 03-VII-2015., 08-I-2017., 04-VIII-2025., 25. мај, Апи, Бјо, Бурунди, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), гугао, Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), Јелена Средљевић (Лена), Клинцаид, мајстор Миле, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Момир Хаџипопов, Невена Средљевић (Нина), олдвејв, Паја Ћурчић, пекмез, погачице, своја производња, Станоје Сердаревић (Сташа), Тања Настић, тозна, трипер комбинација, тутифрути, фес, фрајер, френдз парти, чорба, шећерана, на енглеском
16-X-2024 - 5-VII-2026