07-IX-2013.
Неком је пало на ум да окупи математичаре за годишњицу... е сад матуре баш ни нема јер смо дипломирали кад је ко стигао, неки скоро одмах, неки су се вукли још 4-5 година. Чуо сам да је просек седам година. Али ајде, узето је 35 година од оног маја 1978. кад смо последњи пут оверили семестар (с тим што сам ја оверавао још два семестра, јер сам тада као похађао трећу годину а у ствари слушао четврту). Пошто нас можда и не би било довољно за скуп, позване су и претходне две генерације, њих ионако није било много.
Пошто је све било поподне, сео сам после ручка на бус, рачунајући да ћу ухватити неки превоз за назад, или загинути с неким друштвом па ухватити неки ујутро. На бусодрому јесте све као што је било (а и навраћао сам нешто пре две и три године) али се систем наплате у градском превозу мења брже него што могу да пратим, па сам узео такси. Таксиста одмах, кад је чуо куд и за шта идем, крене да прича како му нисам први, и прошле недеље је био тако неки састанак, бар три вожње је имао... а и његове сестре син студира тако нешто. А је, још ће испасти да смо род преко ректора.
А и тамо где ме је истоварио није баш како је било, саобраћајнице су испретуране. Био сам ту пре три године, и опет нисам баш из прве трефио, било је ситних изненађења. Хоће тај урбанизам да вам се прикраде. Знао сам да нам је зграда најзад попуњена, и да имамо и средњи део, био сам већ тамо, ал' је некако други штимунг кад видиш толико познатих.
Најбоља риба на години и даље јако слатко изгледа, има исти онај широки осмех, е најзад сам је и загрлио, али овај, хм, то са ширином схватити буквално. Скоро двоструко. Невероватно, да набаци још једну себе и да и даље изгледа добро. Наравно, колега из Бечеја је одмах „а како ти то, одмах се грлиш“, па реко „а шта, довољно смо матори да се не схвати озбиљно“. Његова жена изгледа ама исто, ваљда у грам, осим понеке ситне боре, па сам јој и рекао да се ништа није изменила, што је дочекала са „хоћеш да кажеш да сам још онда овако изгледала?“. Извадио сам се са „па све је на истом месту, познао бих те с километра“, ал' нисам сигуран да би било убедљиво, а морао сам некако да заобиђем било какву алузију на „све је на истом растојању, није се размицало“.
То је све било док смо још стајали испред зграде.
Зачудо, хол, степеништа, ходници, учионице - све то изгледа дибидус исто као онда. Једина разлика је што је понеки плакат на огласним таблама сад штампан у боји, са фоткама. Нисмо видели ниједну спремачицу, да видимо да ли још носе плаве мантиле и боросане. И да ли би се драле на нас ако бисмо покушали да газимо по поду пре него што се осуши.
Онда су се појавили и професори, тројица њих, који су нама били асистенти - по један из анализа, алгебри и геометрија. Паја није могао да дође, мада су га онолико наговарали, зајебала (њега или ствар) риба нешто, нисам баш чуо шта је било. Сва тројица солидно изгледају, као уосталом и ми (а нису ни много старији од нас). Рибе, бар оне које су дошле, исто, за половином бар бих се окренуо и данас.
Поседели смо нешто и у нашој редовној учионици на трећем спрату, где су углавном биле вежбе, испити и понека предавања. Тешко смо се чули, одјекује као и онда, венецијанери (једина новост што се опреме тиче, колико смо видели) не пригушују много.
Лик у кравати је претходна генерација, радио је овде у водоводу, и ваљда је једино он још програмер, ако тамо и има шта да програмира. Зовемо га Најјачи, пуним називом „најјачи програмер у граду“, јер нико не сме да крља руке с њим. (умро је 2020. а наредне године и његов син)
А онда, нормално, на вечеру. Од мојих, Мима, Сташа (са женом, такође колегиницом са групе - нису ови Бечејци једини пар), и Д. П. из IV3, те један из погребног (ваљда био трећа гимназија). Борче није могао, отац му је на самрти. Распитујем се за Д.М. исто из овдашње групе, кажу умрла пре неку годину. У јеботе... штета, баш је била слатка.
Кафана је имала још гору акустику од учионице. Негде је на кеју, близу рибље пијаце, ваљда два ћошка од места где сам становао на првој години, у приземљу солитера. Сам бетон и стакло, одјекује само тако. Пола нисам разумео шта се причало.
Нашкљоцао сам се онолико. Направио сам и пар аутокрпа, што је чиста лутрија кад се у кадру крећу људи, ал' овог пута је успело.
Кући су ме одвезли Сташа и жена му. Она варијанта са ноћењем се напросто није ни појавила, нико није скупљао друштво за продужену журку.
Испало је да нас је остало можда двоје-троје програмера, сви остали су се вратили у просвету, или најзад заглавили тамо. Докачи то сваког, неког пре неког касније. То је ваљда та моја склоност да избегавам гужве.
Спомиње се: 20-XI-2021., Оде орах, 12-VIII-2022., 03-IX-2023., 21-X-2024., IV3, Малиша Борковски (Борче), Мерима Табарски (Мима), Паја Ћурчић, Станоје Сердаревић (Сташа), на енглеском
28-VI-2017 - 25-X-2025